Стара грађевина цркве припада ери Сасанидског царства (224-651 н.е.), унутрашњост је комбинација сасанидске и архитектуре јерменске Арсдацидске династије (54-428 н.е). Кинеска принцеза је даровала за реконструкцију 642 н.е. па је њено име уклесано у камену на зиду цркве. Марко Поло (1254 — 1324) је у путопису описао цркву. Почетком 1960. је стара црква обновљена, а на њу је наслоњена нова, са шиљастим торњем.
Неки асиријски и хришћански историчари су веровали да је Црква Мајке Марије претходно била храм ватре у коме су се молили зороастријски свештеници. У време рођења Исуса Христа три свештеника из цркве приметили су звезду која се необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима. Свештеници, мудраци (још и моги или волси), Мелхиор, Госпар и Валтасар су сматрали да је звезда знак очекиваног рођења Месије и упутили су се у Јерусалим да га сретну.
Јустин Поповић, (1894-1979), архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник је писао како неки од светих Отаца мисле да су мудраци потицалии из Персије. Према другим изворима само је Мелхиор био персијски учењак или краљ.
Отац Јустин наводи да је у то време у Персији „врло високо стајала наука звездочатаца, и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку“. Персија је обиловала трима даровима које су мудраци донели новорођеном Исусу - златом, тамјаном и измирном (мирисном смолом).
Према неким нововековним историчарима, мудраци су по повратку из Јерусалима, храм ватре у Урмији претворили у цркву. Поједини стручњаци тврде да су гробови могија до 1915. били у цркви. Она је, накратко, пред Први светски рат претворена у руску православну цркву и тада су, наводно, камени гробови мудраца пребачени у музеј у Кијеву.
Црква Светог Николе у Техерану
Иначе у Техерану постоји и преко 100 година старо Руско гробље у коме почивају избеглице од Бољшевичке револуције 1917, али и совјетски војници који су умрли док су у Ирану током Другог светског рата обезбеђивали транспортне путеве од Персијског залива ка СССР. Гробље су још 1894. установили чланови значајне руске заједнице у Техерану.
Међу избеглицама у Ирану је био и Николај Марков, белогардејски официр који је, образован и у грађевинарству и архитектури, основао у Техерану пројектантски биро и изградио низ зграда министарстава, Главну пошту и политички затвор Каср, најстарији у граду, сада музеј. Марков је пројектовао и осам џамија, те православну цркву Светог Николе.
Црква Светог Николе је саграђена 1945. прилозима руских емиграната. Чувена је и јер је крај ње установљен и први дом за старе који се првобитно бринуо о руским имигрантима, а данас је отворен и за нехришћане, па има доста муслимана. Пошто је боравак у дом бесплатан, руковођење њим је „комполиковано,“ кажу надлежни. Даљи проблем је, што у 2017. црква није имала сталног свештеника.
Асиријска црква Истока
Асирска црква Истока којој припада богомоља Мајке Марије у Урмији, је древна црква источно-сиријске литургијске традиције, која у потпуности признаје само прва два Васељенска сабора. Отуда представља посебан огранак источног хришћанства, са сопственим особеностима, христолошким (теолошка дисциплина која се бави проучавањем Исуса Христа) и еклисиолошким (наука о питањима Цркве, њеној улози, месту, положају, поруци, уређењу, делатности, организацији).
Асиријска Црква Истока се обраћа Асиријцима којих у Ирану, према проценама са почетка 2000-тих има између 32.000 и 50.000. Већина живи у Техерану, док је приближно 15.000 настањено у Урмији и асиријским селима у околини.
Асиријска црква тврди да представља континуитет историјске Цркве Истока или Источне православне цркве. Црква Истока, позната и као Несторијанска црква, била је Источно хришћанска црква у Персијском царству и другим деловима Азије током касне антике и средњег века. Настала је као источна грана сиријског хришћанства и користила источни сиријски обред у литургији. Одиграла је главну улогу у историји хришћанства у Азији.
Порекло Источне цркве може се пратити од првих векова хришђанства. Појавила се са ширењем хришћанства међу асиријском народом и другим етничким заједницама у западним провинцијама Персијског царства. Матичне области Источне цркве, биле су источно од тадашње византијско-персијске границе, у древној Асирији, са Меопотамијом, старој Партији и Персији.
Током првих векова, хришћани у областима Партског и Персијског царства признавали су врховно старешинство патријарха Антиохије (данашње Антакије у Турској). Прекретница у развоју Цркве Истока догодила се после Трећег васељенског сабора у Ефесу (431) на којем је осуђено христолошко учење цариградског патријарха Несторија (386-451).
Несторије се у области мариологије, (разматрања о Марији, Исусовој мајци), супротстављао увођењу назива „Богородица“, за Марију и предлагао назив „Христородица“. Наглашавао је потпуну раздвојеност Исусових божанских и човечанских својстава. Зато су га противници оптужили да подразумева две личности у Христу, божанску и човечанску.
Осуда Несторијеве доктрине и патријарха су довели до несторијске шизме и егзодуса његових присталица у Персију под Сасанидском династијом. Тамошњи хришћани су поздравили избеглице и постепено усвојили Несторијнску доктрину. Персијска црква је алтернативно названа Несторска црква.
Несторијанска сирско-персијска црква
Несторијанска сирско-персијска црква се осамосталила стварањем сопственог средишта 424. у месопотамском граду Селеукији-Ктесифону. Поглавар је називан „католикос-патријарх“.
Ктесифон, чије су рушевине 35 км југозападно од Багдада, био је изеђу 570. до 637. највећи град на свету. Око 762. Године се поглавар преселио у Багдад. После монголског освајања 1258. патријаршијски престо је померен на север Ирака.
Црква је брзо расла под Сасанидима, а након муслиманског освајања Персије (633-654), проглашена је заштићеном дхими заједницом под исламском шеријатском владавином. Од 6. Века она се у великој мери проширила, успостављајући заједнице у Индији (Хришћани Светог Томе), међу Монголима у средњој Азији и у Кини, који су постали дом успешне заједнице под династијом Танг од 7. до 9. века.
Између 9. и 14. века, на свом врхунцу, Црква Истока је према географким мерилима распрострањености представљала највећу хришћанску цркву на свету, са епархијама које су се протезале од њеног средишта у Горњој Месопотамији, од Средоземног мора преко Анадолије, Централне Азије и Арабијског полуострва, до далеких пространстава као што су Кина, Монголија и Индија.
Био је то један од највећих хришћанских мисионарских подухвата у историји. Самим тим, у поменутим областима се ширило и несторијанство.
У 13. и 14. веку, црква је под монголском царством освајачем Персије, завршила период ширења. Утицајни несторијански хришћани су се налазили на монголском двору.
Од времена достизања свог врхунца по обиму географског простора на коме се простирала, црква је доживела брзи период опадања од 14. века, што је у великој мери било резултат спољних утицаја. Монголско царство се распршило у грађанском рату, кинеска династија Минг је срушила Монголе (1368.) и избацила хришћане и друге стране утицаје из Кине. Многи Монголи у централној Азији прешли су на ислам.
Вођа муслиманског монголског царства Тимур (1336-1405) је скоро у потпуности искоренио преостале хришћане у Персији. Потом је несторијанско хришћанство остало у великој мери ограничено на Горњу Месопотамију и Малабарску обалу Индије.
Од средине 16. века, део несторијанаца се покатоличио, чиме је постављен темељ за стварање тзв. Халдејске католичке цркве. Преостали несторијанци који су задржали традиционална учења, реоргаизовали су се у данашњу Асирску цркву Истока, која званично поштује Несторија као светитеља.
Припадници ове цркве су током каснијег раздобља арапске и турске власти доживели тешке прогоне, али су ипак успели да опстану у Ираку, Ирану, Сирији и Либану.
(Наставља се)
Извор: Кућа добрих вести