Онај прелеп сиромашни крај који је одувек био слепо црево за сваку власт и у свим временима, крај на самом рубу интересовања у било ком погледу, а захваљујући томе доведен је на ивицу провалије која се зове затирање за сва времена. Нажалост.

Административни центар Заплања, Гаџин Хан, као општинско средиште обухвата 34 села са 8.000 становника по последњем попису (због чега су му давно десетковане многе специјалистичке здравствене службе, привилегија само крајева који имају више од 10.000 становника), али се Заплањцима сматрају и Заплању и те како припада велики број села власотиначке и бабушничке општине, од Доњег и Горњег Присјана, Комарице и Штрбовца, који су на самој граници са овом општином, па преко Завидинца, Остатовице, Свођа и… више не бих смела да набрајам, бојећи се да неко село не изоставим па добијем грдњу мештана због тога.

Зашто овде пишем о Заплању баш сада?

Зато што ме је Фејсбук пријатељица из Београда која је тек лане открила своје заплањско порекло, пре неколико дана замолила да јој препоручим неки солидан и поуздан смештај како би се упознала са својим коренима.

Зато што ми је архитекта из Инђије, удата у Брусу, сјајни уметнички фотограф, пре неколико дана рекла: „Захваљујући Вама заволела сам Заплање, а Вашу књигу заплањских прича носим са собом. Вежбам читање на заплањском дијалекту на глас, како бих и своје укућане упознала са Заплањем“.

Зато што је једна сликарка насликала уље на платну по фотографији из Заплања коју сам објавила на Фб. Зато што је друга сликарка насликала акварел по мотивима моје фотографије родног села. Зато што је трећа сликарка насликала уље на платну по тој истој фотографији.

Зато што је моја гошћа родом из Мачванског Прњавора, одушевљена мотивима које је посматрала током боравка у Доњем Присјану и обиласка Горњег Присјана и Завидинца, послала фотографије брату који живи у Канади, а он је одмах отворио карту Србије како би се упознао са овим крајем за који први пут чује, претходно изјавивши да се његова породица спрема за обилазак овог краја већ приликом следеће посете Србији.

Зато што сам тек недавно открила тајну понирања Ропота, реке поред које сам рођена и која по тврдњама најстаријих мештана, у мом селу ипак не пресушује (о томе неки други пут).

Зато што ми је велики број стварних и виртуелних пријатеља напоменуо да би волели да упознају Заплање па смо чак помињали и неку туру под овим називом, која би обухватала боравак блогера неколико дана у овом крају.

А најпре, зато што Заплање убрзаним, најубрзанијим корацима на свету, умире. Што су се његове старине, усамљене у својим оронулим кућама, помириле са неумитношћу судбине која их је оставила да чекају крај на родном прагу заборављени од свих. Због људи у пуној снази који су већ изгубили радне навике и животаре од социјалне помоћи, пошто су по правилу најпре спискали родитељска имања. Због оних од њих који још нису изгубљени, који би могли и хтели да се прену, покрену и развредне као некада њихови преци, али немају ни са ким, ни са чим. Због оних које се муче по градовима на минималцима и позајмицама, а прадедовска имања су дали другима, за кило пасуља и пола џака кромпира. Због тих који раде и своја и туђа имања и још се не дају и изгарају од јутра до сутра, „бело видело да не виде“ док поору, окопају, посеју, ожању, намире стоку. Због оних који крцкају своју муком стечену уштеђевину по цигланама и црепанама и грађевинама широм земље или на нимало лаким пословима, такође, по белом свету, спремни да пређу у градске куће чим занемоћају или од њих двоје остане само један.

Због оних који би отишли на село, да посете мајку, бабу, стрину, ујака, али немају кола, а јавни међуградски превоз је оскуднији него некад, када су овуда питнике возили камиони са 27 места. Ако не заузмеш своје на време, остајеш да чекаш онај сутрашњи. Због оних који живе у граду и радо би посадили леју.две лука, неколико редова паприке и парадајза, можда и неку шљиву, аронију и купину, али немају чиме да оду. Јер они ретки бусеви којима би тамо стигли никако нису у складу с њиховим слободним, односно радним временом. Због оних у белом свету који чезну за родним прагом и који, настави ли се овако, неће ни имати где да се врате.

Постоји много предузимљивих људи, који планирају да крену у неки посао и тек бирају терен, као и много богатих људи који су изгубили поверење да дају и помажу, а да други развлаче то што они дају, па би могли да буду директни улагачи – у неку породицу, неку фарму, неки воћњак, неко имање. Постоје људи широм Србије који на друштвеним мрежама моле да им се препоручи повећи плац са кућом и окућницом или само плац, радо би купили. Постоје филмске екипе, стране и домаће, које трагају за прелепим пределима на којима би снимали своје филмове. Постоје они који би гајили аронију, купину, жалфију, лаванду… али им треба велико имање…

Због свих њих пишем овај текст као апел једне Заплањке која годинама већ својим текстовима на блоговима, у књигама и на порталима, шири причу о том величанственом, а ипак тако тужном умирућем Заплању, не само упознајући људе са овим крајем, већ и учећи их да читају заплањски дијалект. Да разумеју не само наш говор, него и нашег човека. И онда када је рационалан, обичан човек као сваки српски сељак, али и онда када је, спутан свиме што га је сналазило последњих деценија, остао заробљен у том свом несналажењу, апатији и, уусуђујем се да кажем, агонији коју тренутно преживљава, на рубу опстанка. И сопственог и свог огњишта, истовремено.

Извор: Кућа добрих вести