Не бих да те обесхрабрим, али…

Да ли познајеш некога ко је успео да новогодишње одлуке спроведе до краја?

Можда је и теби познат уходани сценарио који следи.

Јутро је, 2. јануар (ипак нико ништа не ради 1. јануара).

Устајеш из кревета на први аларм, ништа сноозе или „још само пет минута“.

Мотивација те је преплавила. Скачеш под (хладан) туш, потом испијаш најздравији могући биљни чај, медитираш, правиш смоотхие, седаш и пишеш морнинг пагес и с много поноса констатујеш да је одлично кренуло и да се још боље осећаш.

Данас још само да одвежбаш у теретани (месечна претплата плаћена) и да почнеш са читањем е-боокова који још откад скупљају дигиталну прашину на твом компу. Браво!

Пролази пар недеља…

Већ не можеш да нађеш где ти је дневник. Констатујеш да ништа не фали твојој баби што је целог живота пила кафу и „нормално“ доручковала.

Само да погледаш шта има на мрежама… Па да, мораш да се информишеш на брзину. И пре него што се сетиш где си већ је прошло пар сати. То до листа чека да буде најпре направљена па онда и урађена – наравно, ако стигнеш.

Само полако. Нећеш се ваљда добровољно уваљивати у стрес…

Али оно што нам често промакне јесте то да није до теретане, смоотхија, чаја, писања или (хладног) туша.

Новогодишње одлуке готово увек пропадају. Промену понашања је прилично тешко извести онако „на суво“.

Зашто пропадају новогодишње одлуке?

Када први пут одеш у теретану или заобиђеш то парче торте, то још и добро иде. Као награду добијеш онај добар осећај који се јавља када постигнеш свој циљ и осећаш се као прави победник.

Како време пролази, еуфорија почиње да бледи и потребно ти је све више снаге воље. Све више мораш да одрађујеш на мишиће – буквално и фигуративно – јер награда у твојој глави као да се смањила. И тако се мало по мало, најдаље до краја јануара, новогодишња резолуција истопи, заједно са почетним ентузијазмом.

Тајс Лаунспах, холандски психолог, мисли да никако не треба другима рећи да смо донели новогодишњу резолуцију, јер ће онда бити још мање вероватно да ће нам успети да је одржимо.

Самим тим што ћемо изговорити намеру да „побољшамо свој живот“ добићемо признања и ловорике од других. Добијамо Њоњ! Браво! и Свака част! а да још ништа нисмо морали да урадимо. На тај начин добијамо унапред дивљење и одобравање околине, а касније бивамо разочарани када оно нестане и лакше одустајемо.

Зато је боље рећи другима тек када почнемо процес спровођења наше одлуке. То је боље за нашу мотивацију. Пошто нам треба између 66 и 100 дана да бисмо стекли нову навику, тако нам треба и дугачак дах и јака, константна мотивација.

Наравно да је добро поставити себи изазовне циљеве за следећу годину, али рекла бих да форма новогодишње одлуке није баш идеална.

Шта су у ствари те фамозне новогодишње одлуке?

Новогодишње одлуке су углавном неповезан скуп жеља или одлука за које нисмо направили свестан, мотивисан избор и које самим тим нисмо баш вољни да претворимо у конкретне резултате.

Ове жеље веома често неће променити свој пасивни статус и остаће само – жеље.

А често се дешава и да преценимо своје иницијалне капацитете…

Како ћу ја напрасно од 1. јануара… добро… од 2. јануара, док се испавам… почети да вежбам пет пута недељно, ослабити 10 кг, престати да једем шећер, почети да буџетирам, водим евиденцију трошкова и одвајам новац на штедњу, престати да пијем алкохол, читати (бар) по једну књигу недељно, устајати у 5 ујутро, пити 2,5 литра воде дневно, учити пет речи неког страног језика сваки дан, сваког дана медитирати, вежбати јогу, слушати подкасте, бити скроз зенннн и пуна љубави и разумевања за свакога и тако даље и тако даље…

А зашто бих ја све то ’тела, да ме човек пита?

Чула сам од мотивационог говорника, прочитала да сви успешни људи то раде? Могуће. Али вероватно нису почели да раде све то ођедном. А сигурно не без икакве селекције, циља, реда и распореда.

Ако нам се догоди да некритично јуримо за новим трендовима и фокусирамо се на задатке уместо на визију и суштину, може нам се догодити не само да изгубимо драгоцено време, већ и да живимо нечији туђи (фиктивни) живот.

А да не говоримо о томе да нећемо имати одакле да ишчупамо мотивацију на дуге стазе.

Поврх тога, како се то уклапа у наш живот? Или смо решили да живимо нечији туђ?

Шта је боље од новогодишњих одлука?

   „У средишту твог бића имаш одговор. Ти знаш ко си и знаш шта хоћеш.“ – Лао Цу

Већ смо научили да се кућа не зида од крова и да парцијалне идеје и жеље без добрих основа и контекста доводе до грађевине која није ни мало чвршћа од прве кућице из Три прасета.

Да се не бисмо понашали као аутић на гурку и били зависни од спољашњих импулса, предлажем следећи приступ који – по мом искуству – даје много конкретније и трајније резултате.

1.   Смисли оно што представља твоју визију. Визију твог живота. Како желиш да он изгледа? Због чега? Како треба да изгледа по твојим критеријумима и по твојим вредностима гледано из овог тренутка.

2.   Одреди где се тренутно налазиш на лествици потреба и види да ли имаш неке „рупе“ у претходним нивоима које би требало попунити. За то може да ти послужи стари добри Маслов и његова прамида – хијерархија људских потреба.

3.   Потом одреди шта је то што ти је заиста важно у твом животу. Оставимо за ову прилику по страни општа места или социјално пожељне одговоре типа мир у свету и спасавање наше планете. Да бисмо могли да побољшамо свет, морамо да почнемо од свог сопственог. Шта је то што је теби лично заиста битно? Које су твоје вредности? Не критеријуми и вредности такозваног друштва или људи до којих ти уопште није стало, већ твоји сопствени. Понекад се треба над тим замислити, али даје резултате.

4.   Када одговориш на ова питања, можеш да додаш и одговор на питање која је твоја мисија - ако знаш која је. Због чега си овде? Да ли, коме и на који начин можеш и мораш да допринесеш својим знањима, талентима, искуством, ангажовањем, постојањем? Ако још увек немаш мисију или ти ништа не пада на памет, није битно. Само крени, искристалисаће се успут. Али мораш да будеш и покрету, тј. да испробаваш различите ствари. Принцип покушаја и грешке доводи до више увида него седење, размишљање и чекање да нам се „јави“.

5.   Кад ти је визија (делимично) јасна, време је да одредиш стратегију, тј. да одредиш пут којим ћеш стићи тамо где желиш да будеш. Када дефинишемо стратегију, одговарамо на питање шта треба да урадимо.

6.   Пошто је добро знати докле смо стигли на том путу, потребно је да имамо дефинисане јасне и мерљиве резултате које треба да остваримо. Они ће нам служити као контролне тачке на путу како бисмо могли да управљамо, а када будемо стигли на одредиште знаћемо да га препознамо.

7.   Када смо то обавили, долазимо до момента када треба да одредимо тактику – конкретне кораке и начин на који ћемо остварили резултате који ће нас довести до реализације наше стратегије и остваривања наше визије.

Искуство учи да већина људи покушава да организује свој живот на тактичком нивоу, користећи алате мимо контекста визије и стратегије.

Овакав приступ не доноси жељене ефекте. Што би рекао Сун Цу у својој преко 2000 година старој књизи Умеће ратовања:

   „Стратегија без тактике је најспорији пут до победе. Тактика без стратегије је бука пре пораза.“

Многи од нас праве увертиру за ту „буку пре пораза“ када се нехотично залете са новогодишњим одлукама.

Шта је онда то што прво треба да урадиш?

Предлажем да за почетак ове Нове године одредиш најпре како изгледа твој идеални живот, гледан са позиције на којој си сада.

Замисли да имаш довољно средстава да можеш лепо да живиш. Шта радиш? (наравно, по завршетку ленствовања поред базена, масаже, путовања, шопинга и сл.)

Како проводиш време? Са ким? Шта остварујете заједно? На који начин доприносиш овом свету? Како се осећаш?

Укратко: Како изгледа твој испуњен и сврховит живот?

Када ти то постане кристално јасно, остало је само питање реализације по опробаном рецепту: Преузми одговорност за свој живот, свесно дефиниши резултате које ћеш креирати, елиминиши препреке на путу, изабери ко желиш да будеш, докончај започето и изволи на следећи ниво.

Кад ухватиш ритам, све иде са лакоћом ????

Извор: Креирање успеха