Предео је питом и простран попут Шумадије, а на моменте се пролази кроз шуму као кроз неки зелени тунел. После села Завидинца, када се у даљини виде густо збијене куће око пута – то је Горњи Присјан.
У насељу тек понеки човек, а зграде углавном оронуле, грађене пре 60 и више година. Школа са новом фасадом делује огромна као да је у неком граду. Пажњу привлачи једна старинска двоспратна кућа одмах преко пута школског дворишта. Њу је морао да гради неки сеоски газда, али нисмо сигурни да ли ту ико станује. Изађе једна љубазна пензионерка коју замолисмо да нас одведе код неког ко зна о прошлости села. Она рече да је такав Бранко Плетач који живи иза школе стотинка метара. Успут госпођа нам рече да живи са супругом, а радни век су провели у Нишу до којег је некад ишло 13 аутобуса дневно. Обе ћерке су удате ван села, једна у Пожаревцу, а друга у Нишу.
Бранка Божиловића смо затекли у дворишту са сином и унуком који су дошли да му помогну око дрва за огрев. Када је чуо одакле смо, реча да је један његов рођак стекао пензију као доктор у Дому здравља Власотинца, а други је довео фабрику Елрад у којој је био први директор до преране смрти.
Он је за портал ЈугМедиа испричао како су најстарије фамилије у Горњем Присјану биле оне које су у турско доба основали бегунци из других карајева.
„Моја фамилија је живела у Малом Крчимиру, а доселили су се некад из црнотравског краја. С колена на колено преноси се породично предање како само дошли у Горњи Присјан. Деда Цветан је имао прелепу жену Марију на коју је бацио око неки Турчин. Она га је избегавала, али Турчин је био упоран и заказао јој састанак. Марија се дуго плашила да исприча мужу, али како се приближавао дан састанка морала је да му каже, па шта буде – нека буде. Цветан је пажљиво саслушао жену и одлучио да он уместо ње оде на уговорено место. Била је ноћ, уз то деда се добро сакрио, па је на препад напао и убио Турчина. Одмах по повратку у кућу рекао је Марији да сакупи све што имају и да беже било куда. Зауставили су се у Горњем Присјану, где је тада било само 7 домова. Нове комшије су им притекле у помоћ и не питавши их ко су и одакле су дошли. Деда је касније заузео утрину, на којој се налази наше имање. Марија му је потом родила синове Павла и Божила, па су од њих настале фамилије Павловићи и Божиловићи“, започиње своју причу Бранко Божиловић (1936).
Наш саговорник памти село кад је било у највећем успону, онда како је почело да се расељава и данас како је на издисају. Кад је био дете, село је имало преко 170 „живих“ кућа, а сад нема ни 50 и углавном живе старци. Махале су биле пуне народа: Чука, Маковиште, Колник, Гарци, Санакојци, Боперинци, Река, Ропат, Баретинци…
„Мој отац је гајио расне краве и бикове, а Присјанци су још у турско време били сточари. Ја сам кренуо као печалбар (ћиримиџија, односно како неки кажу киримџија) и тада се радило свуда по Југославији, а ми смо највише у Шумадији. Тежак је то посао, а оно време смо ишли и пешке до Ниша, па после даље возом. Решим ја да изучим занат, па постанем штрикер. Имао сам 18 ученица, а плелили смо џемпере, шалове, сукње… Није тада било из Кине , него домаће. Касније сам довозио робу из Ђакова у Хрватској, јер више се исплатила трговина од производње. Тада се на селу много радило, али је могло да се заради. Садио се дуван, имали смо откупну и ветеринарску станицу, онда осам продавница, амбуланта са апотеком је радила сваки дан, па двапут недељно, а сада само једном… Вашари 7. јула и на Преображење окупљали су по неколико хиљада људи, ниси могао да прођеш од народа. Уторком је била пијаца, где су долазили продавци из Ниша, Лесковца, Пирота… Сада је то скоро замрло, јер нити има ко да прода, нити ко да купи. Фалила је нека фабрика да задржи народ. Нисмо имали способне руководиоце, они нису гледали да одрже село. И да се не лажемо – у граду се лакше живи, па су зато сви отишли. Тамо негде од 70-их година кренуо је масовни одлазак. Ето и мој син је као већина отишао за Ниш, где има породицу. Из нашег села у Београду има 42 куће у Калуђерици, нешто у Власотинцу и још мање у Лесковцу. Од 1963. селе се и у иностранство, највише у Немачку и Аустрију… Зато овде нема деце, а и то мало што има су Роми. Неће нико да се врати, само понеки пензионер. Ови што су географски ближе селу, одржавају имање, понеки пчелињак и тако нешто ситно“, објашњава деда Бранко.
На питање да ли би он отишао у Ниш код сина, рекао је да није научио на живот у граду, а и памти народну изреку: „За старог човека и старо куче нигде места нема, само га померају“.
О животу у Доњем Присјану говорила је Негослава Станојевић, новинарка и списатељица из Ниша, без чије несебичне помоћ мало би се знало о овом крају. Иако она годинама не живи у родном селу, пуно је урадила за његову афирмацију не само у нашој држави него широм планете.
„Доњи Присјан је село у којем смо рођени мој отац и ја, због чега смо, скоро пет деценија после одласка из њега, баш ту направили викендицу. Село се налази на 50 км од Ниша, припада власотиначкој општини и на самом је крају Заплања, једне јако лепе, али пасивне и неразвијене области омеђене Сувом Планином, с једне стране и Селичевицом, Бабичком Гором и Крушевицом с друге стране. Село има нешто више од 200 кућа у којима неко и живи, а лети је много више становника, будући да многи Присјанци овде бораве док је лепо време. Становници, све старији, живе од посне пољопривреде, танких пољопривредних пензија и по које плате, учитељске, трговачке, милиционарске, радничке… Последњи покушај да се у Доњем Присјану нешто крупније уради била је организована садња јагода, која је направила прави мали бум пре двадесетак година, али је и то трајало само пар година. Многа домаћинства преживљавају захваљујући родитељским пензијама, неки имају рођаке на раду у иностранству…“, казала је Негослава Станојевић.
Негославине приче из Заплања одавно читају путем интернета и људи који никад нису крочили у овај део Србије. На захтев читалаца њени текстови су са блога преточени у једну књигу „Јоште чекам тај реч да ми рекне“, а потом и у другу „Благ реч“. Негослава пише заплањским поддијалектом, што њеним причама даје посебну лепоту и аутентичност, а њена Баба Грозда је једна жена из народа, коју сви познајемо или смо је познавали као неку даљу рођаку. Она живи сама заборављена од свих, а највише од најрођенијих, попут многих последњих чуварки српских планинских огњишта. Негославина Баба Грозда је архетип свих српских мајки, које су вековима чувале наше село, а почетком 21. века са њиховим нестанком и одлази у историју цео један микрокосмос.
„Да ме пита неки за село у којо сам се родила, не би се могла сетим ни за половин звана места, ако сам ји по стопут прошла и боса и обујена у опанци, и лети и зими. Мореееее, поче забраљам и овај овде, ако сам толке године у Долњи Присјан. Како коју годину, све мањшке се мицам од мој двор, а ако и отидем некуде сас моје ноге, тој је до амболанту и задругу ели торником на Драјчину Бару на пијац. Не могу рекнем, несам улезла б’ш у сваку кућу у село, кад се овде одадо оно и је било преко двестотине, ал сам у сваку малу берем јемпут била: Горњи Голеш, Долњи Голеш, Пуста, Гојчиновац, Долина, Лешје, Крс, Смрдан, Кепаци, Село, Мала Шума, Ливађе, Грданица, Вуштин брег. Вику, саг у млоге ма’але све куће позатваране, па ни лети никуј не улезне у понеке. Ене там у Грданицу, куде сија онај сијаличка, само један човек, у Долину и у Пусту по два. У Гојчиновац нема никуј, а и из Вуштин брег су овија моји слезли јоште пред онија рат па ни там никуј нема“, записала је у једној о својих прича Негослава.
Витомир Петровић је наставник руског језика у пензији, који је рођен у Доњем Присјану, а радни век провео у Свођу, припада Заплањцима пресељеним у Власотинце.
„Кад сам ја био дете у Доњем Присјану се тешко живело. Мушкарци су ишли у печалбу као циглари, а доста се гајила стока и садио дуван. Народ се селио у потрази за бољим животом, тако да има пуно одсељених у Пожаревац, а не само у Ниш као што су из Горњег Присјана. Школу сам до 4. разреда завршио у родном селу, а од 5. до 8. разреда смо ишли у Велики Крчимир, где је и црква. Нас послератних генерација је било много и доста нас је наставило даље школовање. Тако сам ја постао наставник, а касније и директор школе у Свођу. Сећам се кад сам почео да радим 1972. године у Свођу је скоро свака кућа имала фрижидер и електрични шпорет, а у мом селу тек понеко. Свођанци су се бавили уносним занатима као што су бојаџије или пинтери, па су зато имали више новца, а данас у оба села остала сиротиња, па су нажалост исти“, присећа се Витомир Петровић.
За нешто више о школама у Горњем и Доњем Присјану пистали смо учитељицу Сунчицу Јовић, која већ 20 година ради школи, где је једно време била и директор.
У Доњем Присјану и данас памте како су тражили да се из Заплањског припоје Власотиначком срезу, јер су још у време Турака трговали на пијаци у Власотинцу. Само у Првом светском рату је из Доњег Присјана именом и презименом забележено 11 погинулих ратника. У Другом светском рату мештани оба села су били углавном партизани и по једном од погихулих и школа је добила име. Доњи Присјан је 1953. имао 1024 становника, а 2011. године 206. Горњи Присјан је 1948. имао 942 становника, а 2011. године 163. Нажалост, и наредни попис показаће даљи пад броја становника.
„У ОШ „Божидар Миљковић“ данас има укупно 13 ученика, и то један у истуреном одељењу у Доњем Присјану и 12 ученика у матичној школи, од тога деветоро је Рома и четворо Срба. Некад је било око 350 ученика, а тада су нашу школу похађала деца из оба Присјана, Комарице, Гуњетине и Равне Дубраве. Постојимо као образовна установа од 1895. године за ученике млађег узраста, а старији основци су ишли у Велики Крчимир и Велико Боњинце. Прерасли смо у петогодишњу школу 1953, а у осмогодишњу 1963. године. Од 1967. самостална смо установа, након одвајања од ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Свођу. Највећи проблем је све мањи број ученика, а ми као школа не можемо на то да утичемо, јер миграције су учиниле своје“, закључује учитељица Сунчица Јовић.
Прошлост села
Археолошка истраживања су утврдила да је на подручју Горњег Присјана у касноантичком периоду постојао кастел Присциана, које су Словени назвали Прис(ц)јан како је утврдио лингвиста Александар Лома. Та тврђава и друге око ње служиле су за контролу римског пута који је ишао преко моравске вододелнице ка Власини. У прилог наведној тези иде и податак да нико од данашњих Присјанаца није знао да нам каже како је село добило име. Данашње становништво је насељено после Велике сеобе Срба (1690) и то добрим делом са Косова и Метохије у 18. веку. До ослобођења од Турака мало има податка о Горњем и Доњем Присјану. Врло је вероватно да су и Присјанци учествовали у Нишкој буни 1841. кад је Стојан Чавдар из Великог Крчимира покренуо Заплање у борбу за слободу. На попису 1879. Горњи Присјан је имао 73 порсеке главе, а Доњи Присјан 88. Села су тада припадала Заплањском срезу, а општини Ранодубрвској, а 1890. Иста општина припада Нишком срезу. Од 1912. оба Присјана припадају Власотиначком срезу, а после укидња срезова истоимнеој општини.
Извор: Кућа добрих вести
