Јелић је, пратећи искристалисане мисли ловћенског генија, читалаштву понудио вредну књигу и дао својеврстан допринос Његошологији. Анализирјући „Лучу микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“, више се ослањао на Његошева дела, а мање на дела његових интерпретатора, истакао је песник Видак Масловарић.
Јелић, поред осталог, исписује интригантан текст о томе ко су највећи црногорски јунаци у ,,Горском вијенцу”. По аутору, највећи јунак је црногорски народ, који води борбу непрестану. Појединачно, највећи поједниначни јунак је владика Данило, који, као врховни командант, доноси одлуку да борба буде непрестана. Између два Вука, Мићуновића и Мандушића, определио се за потоњег.
Колико је тешка била Његошева мисија
Јелић објашњава да Мандушић учествује у неколико бојева, а Мићуновић, који је реторик и сценарист борбе, ни у једном. На крају, владика Данило даје заставу борбе Вуку Мандушићу и наместо „прекинутог“, нови џефердар.
Може се неко повести за множином која говори да је Мићуновић такав јунак „таквога Српкиња још рађала није“, али Јелић је за своје мишљење изнео веома јасну и прихватљиву аргументацију.
Рецензент књиге Јово Кнежевић, записао је у поговору Јелићеве књиге: „Теме етичности и митологије, па и оне у којима доминирају било дијалектика или њена супротност, искључивост, подгријаће у читаоцу мисао о томе колико је у ствари Његошева мисија била тешка; да ли је уопште могуће у истом тренутку, на истом мјесту, бити и мудрац и јунак, и филозоф и практичар, и државник и пјесник. А очигледно је било могуће“.
О Добрашину Јелићу
Пре ове, Јелић (1946, Слатина, код Андријевице), објавио је више од тридесет књига прозе, поезије, књижевне критике и ликовне публицистике.
Члан је Удружења књижевника Црне Горе, као и Удружења књижевника Србије. Добитник је више књижевних награда. Заступљене у низу антологија и панорама, с кратком причом, најкраћом причом, афоризмом, епиграмом, хаику песмом, боемском песмом. Између осталог, у књизи „Ко је ко – писци из Југославије“, Милисава Савића, коју је, 1994, објавио „Јеж“ (Београд) и у „Лексикону црногорске културе“, Николе Рацковића, коју је 2009. објавило ДОБ (Подгорица).
Превођен је на енглески, италијански, шпански, француски, Војислав Бубања објавио је, 2005. године, књигу „Разговори с Добрашином“, 2010, „Књигу о Добрашину“, у којима је и Јелићева библиографија, и исте године „Критика о Добрашину“ – изабране књижевне критике о Јелићевом делу.
Извор: Кућа добрих вести