Благодатни огањ је у Спомен-храму Светог Саве примио патријарх СПЦ Иринеј у присуству председника Србије Томислава Николића, Војске Србије и хиљаде верника који су се придружили молитви добродошлице и обреду паљења свећа којим се симболично преузима, разноси и шири светлост Христовог Васкрсења.
Изасланици српске цркве и државе, предвођени епископом пакрачко-славонским Јованом, присуствовали су на Велику Суботу овом догађају у јерусалимској цркви Светог Гроба који се у православној вери сматра – делом Божје милости. Појаву светлости над гробом Христовим који је ту сахрањен и васкрсао, православни сматрају чудом дарованом онима који су то заслужили својим узорним животом и искреном преданом молитвом.
Светлост се претвара у Благодатни пламен после молитве коју предводи јерусалимски патријарх Теофило. Истовремено се, као део овог чудесног збивања, саме пале и свеће осталих учесника у молитви.
Чин преузимања Благодатног огња који се разноси на све крајеве света постао је део чудесне православне традиције која се негује и у православној Србији.
Као и у јерусалимском храму, патријарх Иринеј је у београдском храму поделио Огањ својим молитвеницима који су у рукама имали свежањ од 33 свеће – симбол година Христових чије Васкрсење слави сав хришћански свет.
После овог обреда светлости која је дарована православним верницима у Београду, Србији и целом свету, служена је прва Васкршња литургија која почиње у поноћ, у час када се, према предању, збио догађај Васкрсења Христовог.
Свету архијерејску литургију у Спомен храму Светог Саве предводио је патријарх Иринеј са архијерејима и свештенством у присуству највиших представника државе и других верника који су до последњег места испунили храм и порту на београдском Врачару.
У поноћ се први пут оглашавају црквена звона православних храмова којима се објављује радост Васкрсења и почетак највећег хришћанског славља – празника над празницима. Васкрсење Господа Исуса Христа славе све хришћанске цркве као догађај који је променио смисао живота свеукупног човечанства.
Суштина хришћанства је Васкрсење и победа живота над смрћу
Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша, узалуд је молитва наша..., каже свети апостол Павле указујући да је суштина хришћанства Васкрсење и победа живота над смрћу.
Ускрс се слави још од времена првих Христових апостола, а време празновања највећег хришћанског празника одређује се према природном календару и неовисно од званичних календара – Јулијанског према коме своје богослужбено време рачуна један број православних цркава и Грегоријанског календара којег поштује већина хришћанских цркава.
На првом Васељенском сабору одлучено је да се Васкрс слави свуда истог дана и то прве недеље после пролећне равнодневнице и прве недеље после пуног месеца и јеврејске Пасхе.
Сви православни хришћани се до данас држе ове одлуке сабора па се Васкрс не слави никада истовремено са јеврејском Пасхом.
Све православне цркве, па чак и оне које су прешле на рефомисани и тачнији Грегоријански календар, истовремено славе Васкрс наглашавајући тако своје јединство и припадност православном хришћанском учењу.
Ускрс се слави увек у недељу и покретан је празник који, зависно од равнодневнице и пуног месеца, може пасти у размаку од 35 дана - од 4. априла до 8. маја. Ове године се највећи хришћански празник слави истовремено са 1. мајем – државним празником рада.
Римокатоличка црква и друге цркве западног обреда Ускрс су прославиле 27. марта, јер западна догма не узима у обзир нека правила која безусловно поштују сви православни хришћани.
Ипак, суштина вере је иста за све верне хришћане, па и празнични обичаји наликују једни на друге иако званичне цркве нису ускладиле разлике догматске природе које се тичу схватања божанске природе Христове.
Празновању Васкрса претходи седмонедељни пост, најдужи у хришћанској вери, а цркве славе све догађаје који претходе слављу над слављима.
Последње седмице пред Васкрс славе се чуда Христова и његове божанске моћи – Васкрсење Лазарево или Лазарева субота, последње чудо Христово пред страдање, смрт и Васкрсење. Овај празник у православљу се везује за Врбицу која је дечји празник јер је, према предању, Исус, на путу за Свету земљу рекао – пустите децу мени јер је таквих Царство небеско.
Исус је у је Јеусалим ушао у недељу на Цвети – кротак на магарету, како је записано, а народ је, машући палмовим гранама у знак добродошлице узвикивао – Осана сину Давидову!
Следи Велика недеља или Недеља страдања, уз строги пост за вернике, која се завршава Великим петком када је на Голготи распет и умро Исус Христос.
У храмове се испред олтара износи плаштаница на посебно украшено место које представља Христов гроб. Свештеници претходно са црвеном плаштаницом обилазе око цркве што симболично представља Христову сахрану.
Велики петак је дан највеће хришћанске жалости као и Велика субота, а у православљу је обичај да се у те дане целива плаштаница.
У дане жалости не звоне звона већ се молитве најављују дрвеним клепалима јер у Четворојеванђељу стоји да су у часу смрти Исусове од жалости препукла сва звона у храмовима.
Од прве васкршње литургије верници размењују поздраве – „Христос васкрсе“ и „Ваистину васкрсе“. Општехришћански обичај је да се о Ускрсу јаја боје црвеном бојом или другим бојама у знак радости.
Прво црвено јаје, према предању, поклонила је Марија Магдалена римском цару Тиберију и упутила му поздрав – Христос васкрсе!
Догађај Васкрсења слика се на православним иконама које се на празник износе пред олтаре храмова. Најчешћа је представа са архангелом Гаврилом који седи на празном гробу васкрслог Христа и женама мироносицама које су у недељу дошле да помажу гроб.
Најпознатија васкршња представа је фреска у српском средњевековном манастиру Милешеви са архангелом Гаврилом који показује на празан Христов гроб у коме је само плаштаница. Према јеванђељу по Луки он каже уплашеним женама - „Што тражите живога међу мртвима“? „Није овде, него устаде...“
Ова фреска задужбине краља Владислава Немањића проглашена је на изложби у Њујорку за слику претходног миленијума.
Извор: Кућа добрих вести