O изложби ће говорити Новица Антић, државни секретар у Министарству културе и информисања Републике Србије, који ће и отворити изложбу. Говориће и др Милан Гулић, научни сарадник у Институту за савремену историју, док ће госте поздравити Миладин Милошевић, в.д. директора Архива Југославије.

Историјат Дунавске комисије везан је уз начело слободне пловидбе Дунавом које је први пут установљено на Бечком конгресу 1815. године. Париским споразумом о миру 1856. године, којим је окончан Кримски рат основана је Дунавска комисија са задатком да обезбеди остваривање слободне пловидбе на реци Дунав. После завршетка Првог светског рата, Европа се суочила са променама граница и држава на обалама Дунава, што је условило нови приступ дунавском проблему. Версајским системом уговора (Версајски, Тријанонски, Сен-Жерменски и Неијски) потписаним 1919. и 1920, Дунав је проглашен међународном реком од Улма до мора. Управа реком је подељена на две комисије Европску дунавску комисију и Међународну дунавску комисију. Европска дунавска комисија представљала је продужетак рада Комисије настале на основу Париског мировног уговора из 1856. и била је надлежна за тзв. „морски Дунав“ (од Браиле до ушћа). У чланство Европске дунавске комисије ушле су: Енглеска, Француска, Италија и Румунија. Међународна дунавска комисија је била ново међународно тело надлежна за тзв. „речни Дунав“ (од Улма до Браиле). У њен састав ушле су следеће државе: Немачка (Баварска и Виртемберг), Аустрија, Чехословачка, Мађарска, Краљевина СХС, Бугарска, Румунија, Велика Британија, Француска и Италија.

Југословенска држава заузимала је средишњи простор на речној мрежи Дунава. Колико је Дунав био важан за Југославију и обратно говоре и подаци да је кроз Југославију протицао у дужини од 588 км, што је 12,5% укупне дужине (2.850 км). Од тога је Југославија на 358 км располагала са обе обале, а на 230 км ток Дунава је чинио границу између Југославије и Румуније. На југословенском тлу Дунав је добијао неке од својих најважнијих притока и на њеној територији налазиле су се неке од најзначајнијих инсталација које су омогућавале пролазак кроз Ђердапски сектор. Југословенска престоница Београд била је последње седиште Међународне дунавске комисије (1938–1940), а у Текији је био смештен један од два сервиса који су чинили Ђердапску администрацију.

Изложба Краљевина Југославија у Међународној дунавској комисији 1920–1940, са више од 130 докумената и фотографија приказује период у којем је Краљевина СХС/Југославија била уважени члан овог међународног тела. Документа сведоче о раду Сталне делегације Краљевине СХС/Југославије у овој Комисији, као и раду и активностима саме Комисије. Изложба је тематски подељена на осам поглавља: Дунав после Првог светског рата, Међународна дунавска комисија, Стална делегација Краљевине СХС/Југославије, Комисија за режим дунавских вода, Ђердапска администрација, Тропроцентни ђердапски зајам, Сипски канал и локомотивска вуча и Немачки Рајх и нестанак Међународне дунавске комисије. Документи приказани у прва три поглавља говоре о најважнијим догађајима везаним за положај Дунава после завршетка Великог рата, заседањима Међународне дунавске комисије, одлукама које је доносила, као и улози Сталне делегације Краљевине СХС/Југославије у овом међународном телу. Делегати Краљевства/Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Међународној дунавској комисији били су: Михаило Ристић (1920–1924), Милош Михаиловић (1925–1930. и 1932–1936) и Велизар Нинчић (1930–1932. и 1936–1940).

Функцију заменика сталног делегата обављали су Фран Вилфан (1920–1931) и Душан Пантић (1931–1933), Преко поглавља Комисија за режим дунавских вода, Ђердапска администрација, Тропроцентни ђердапски зајам и Сипски канал и локомотивска вуча, упознајемо се са конкретним проблемима и питањима из рада Комисије и начинима њиховог решавања. Последње поглавље Немачки Рајх и нестанак Међународне дунавске комисије приказује ток догађаја који су довели да од тридесетих година 20. века све снажнија и агресивнија Немачка, која је, у Дунаву гледала „речни ток будућности“, преузме целу дунавску речну мрежу и апсолутну доминацију на Дунаву, коју је задржала до 1944.

Извор: Кућа добрих вести