На дан отварања присутни ће моћи да погледају изложбу „Овуда је ходио Чавез” којом су овековечени сусрети харизматичног и по много чему јединственог председника Венецуеле Уга Чавеза Фријаса са великим државницима из читавог света, као и документарни филм „Револуција неће бити емитована” којим је забележен покушај пуча у Каракасу 11. априла 2002. године.
Након филма уследиће дискусија на третирану тему за време које ће публика моћи да поставља питања шефу мисије амбасаде Венецуеле у Београду, др Дији Надер де Ел Андари, и њеним саговорницима: др Александру Лукићу, филозофу, аутору и уреднику научно-филозофске емисије „Гозба" на Радио Београду 2 и Ратку Крсмановићу, председнику српског огранка Мреже интелектуалаца, уметника и друштвених покрета за одбрану човечанства.
Другог дана манифестације посетиоци ће бити у прилици да погледају два венецуеланска филма: „Пуч у освит дана” који се бави покушајем војног удара на режим бившег председника Венецуеле Карлоса Андреса Переза у зору 4. фебруара 1992. године, а потом и награђиван венецуелански филм страве под називом „Кућа на крају времена”.
На дан затварања биће емитован један од најбољих остварења савремене венецуеланске кинематографије, филм „Плаво и не тако ружичасто“, добитник награде „Гоја“за најбољи страни филм на шпанском језику.
Синопсиси филмова:
Револуција неће бити емитована
Овај документарни филм, иза кога стоји редитељски тандем из Ирске, почиње 2001. године. Уго Чавез, ношен таласом ентузијазма венецуеланског народа услед Боливарске револуције, обилази земљу, држи говоре пуне оптимизма, а касније успоставља редовну телевизијску емисију у којој се обични људи са својим свакодневним питањима укључују у програм и причају са председником. Наредне године ситуација се закувава пошто Чавез преузима контролу над највећом националном компанијом у земљи, а у том периоду долази и до покушаја државног удара. Овај филм је богат интервјуима са припадницима свих друштвених слојева и опречних политичких погледа, кроз које покушава да одговори на једно од најзанимљивијих политичких питања модерног доба – на који начин је појава Уга Чавеза утицала на комплетну међународну политику?
Пуч у освит дана
Дана 4. фебруара 1992. године први пут се у центру пажње нашао Уго Чавез, који је са групом војних официра извршио неуспели државни удар у Каракасу. Пошто је увидео да ће бити осујећен, Чавез је у једноминутном обраћању, када је позвао све своје саборце да на мирољубив начин положе оружје и предају се, побрао симпатије Венецуеланаца, који ће га касније изабрати за председника. Филм „Пуч у освит дана“ прати догађаје те бурне ноћи која није прошла без људских жртава, из угла припадника војске, али и грађана Каракаса - што припадника буржоазије и власти, што обичног простодушног народа.
Кућа на крају времена
Највећи и најуспешнији подухват хорор жанра у историји Венецуеле изведен је у духу највећих ибероамеричких хитова ове врсте, раме уз раме са најбољим филмовима Гиљерма дел Тора и шпанских мајстора страве и ужаса. У центру радње је Дулсе, жена која по усељавању њене породице у стару кућу постаје талац њених необјашњивих хирова и завршава у затвору, на одслужењу максималне казне за злочин који није починила. Тридесет година касније, Дулсе се враћа у кућу и уз помоћ свештеника покушава да разреши мистерију која јој је из корена променила живот.
Плаво и не тако ружичасто
Дијего, успешан фотограф из Каракаса, одлучује да започне заједнички живот са партнером Фабрицијом, када му неочекивано у посету из Шпаније долази син Армандо, кога није видео годинама, а сада је принуђен да брине о њему. Дечак долази пун предрасуда, али мало-помало његов однос са оцем отопљава. За то време, група радикалних хомофоба пребија Фабриција који завршава у коми. Поред тога што се на оштроуман начин бави темом односа друштва према ЛГБТ заједници, овај филм је обојен живописним ликовима који му дају и упечатљиву комичну црту.
Извор: Кућа добрих вести