Но, највећи број домаћих и страних гостију, па ни писац ових редова, усред архитектонских ремек дела Џајпура нису видели једно много скромније место на које долазе другачији посетиоци. Неки од њих стижу буквално на рукама или коленима, у болницу Џајпур фут, водећу светска институцију у области протетичке науке, производње и израде ортопедских помагала. 

Саил Корда, особа са посебним потребама са Косова, нема обе ноге и тешко се патио. Кодра је у амбасади Индије у Београду , добио визу за медицински третман. Амбасада, наиме покрива и Косово и Метохију, пошто друга најмногољудија земља на свету и једна од настајућих економских сила није признала незавиност одцепљене покрајине.

У Индији је, према писму упућеном ових дана амбасадорки те државе у Београду Нариндер Чохан, Кодра “добио обе ноге, покретљивост и нову могућност за рад и да буде свој на своме. Боравак у Индији му је променио живот.”

Како је настало ово ортопедско помагало

“Џајпурску ногу” су изумели током 1960-тих један ортопедски хирург и занатлија са четири разреда основне школе. Историја каже да је доктор П.К. Сети позвао током 1960-тих мајстора Рам Чандру Шарму у болницу Саваи Ман Синг [СМС] у Џајпуру како би оболеле од, тада још распрострањене дечје парализе, подучавао уметности као терапији.
Изум је својевремено привукао пажњу у стручном свету и Др Сети је за “Џајпурску ногу” стекао светску славу, примио је 1981. највише азијско хуманитарно признање Награду Рамон Магсејсеј, названу по својевременом филипинском председнику и прешао у другу, добро стојећу болницу. Мајстор Шарма није добио ништа од новчане награде и остао је да тавори у СМС. Похвале су почеле да му стижу много касније, када се и изумитељски пар разишао.

У питању је протеза ноге на бази гуме за особе којима је уд амутиран испод колена. Ту протезу, бесплатно уграђује организација Бањан Махавир Викланг Саyата Самити (БМВСС) у СМС у Џајпуру. “Џајпурска нога омогућава низ покрета за које се сматра да су немогући са вештачким удовима,” истиче оснивач и челник БМВСС Девендра Рађ Мехта (78)…. Протеза омогућава хендикепираној особи да хода, трчи, пење се, вере по дрвету, вози бицикл, обавља дневне активности са апсолутном лакоћом и без тегоба.

“Џајпурска нога” је, међутим, годинама била само предмет похвала, а нису је добијале хиљаде људи којима је била потребна. Између 1968. и 1975, тек 50-так помагала је уграђено.

Да би “Џајпурска нога” премашила географске и регионалне оквире и постала најчешћа употребљавана ножна протеза на свету, а БМВСС израсла у највећу организацију која помаже економски слабо стојећима да превазиђу физички инвалидитет, постарала се трећа личност у овој причи ДР Мехта, својевремени заменик гувернера централне банке Индије и председавајући Одбора за хартије од вредности у тој земљи (SEBI).

Мехта је 1969. као млади обећавајући административни службеник доживео тешку саобраћајну несрећу. Имао је 43 прелома бутне кости и доктори нису били сигурни да ли ће уопште преживети. После пет месеци и избегнуте ампутације ноге, лекари су Мехти саветовали да оде у Сједињене Америчке Државе на даље лечење. “Шта је са онима који не могу да приуште себи пут у Америку,” упитао је Мехта и отишао на рехабилитацију у СМС у Џајпуру.

”Џајпурска нога” је већ била уграђивана и Мехта је могао да гледа како мноштво сиромашних осакаћених људи нагрће у потрази за протезом. Индија је онда, као и сада била земља са највећим бројем сиромашних, укупно трећином свих на свету. Пацијенти су чекајући на ред, спавали по улицама.

Оснивање БМВСС

Мехта се вратио на посао и постао главни саветник премијера највеће индијске савезне државе Раџастан, чији је главни град Џајпур. Учествовао је 1975. на седници поводом обележавања 2.500 година од рођења божанства Махавире, последњег међу оснивачима Џаинизма, једне од најстаријих индијских религија која заговара да ни једно живо биће не буде повређено (ahimsa). Централна влада у Њу Делхију је желела да тај догађај буде достојно обележен, што је Мехти послужило да “Џајпурска нога” буде извучена из заборава i предата онима којима је потребна. Ради помоћи хиљадама хендикепираних, оформљена је хуманитарна организација БМВСС.

“Обично најсиромашнији међу сиромашнима губе удове обављајући свакодневне послове за газде који не предузимају мере заштите. Стизали су у болницу без новца, гладовали и били без дома док су данима чекали у нади да ће им бити уграђени удови”, објашњавао је у једном интервјуу Мехта који и данас, са старијим братом руководи БМВСС.

“Желели смо да омогућимо не само медицинску рехабилитацију инвалидима, већ и да обновимо њихов социјални и економски статус у друштву,” објашњава Мехта. “Било је важно да им повратимо покретљивост, али је такође, подједнако значајно било да поново цене сами себе и да могу да наставе економски продуктиван живот.”

Наиме, како је објаснио доктор Пуја Мукул, специјалиста за ортопедију у СМС, типична ампутација уда у Индији или другим земљама у развоју обично је посттрауматична за пацијенте између 20 и 30 година, па чак и млађе. То су веома млади људи који немају друге здравствене проблеме да их спутавају, осим чињенице да су, на жалост, доживели несрећу. И они пред собом имају цео продуктиван живот, за разлику од Запада где људи губе удове због дијабетеса и васкуларне инсуфицијенције, имају срчане проблеме, плућне и друге болести, превасходно узроковане седењем.
У БМВСС су, прво, увели регистрацију доласка пацијената током 24 часа, који заједно са пратиоцем, добијају храну и кревет док протеза не буде уграђена. То што инвалиди чекају у болничким собама пожурује мајсторе од којих је многима, такође, уграђена “Џајпурска нога”. Тим од, у просеку петоро људи, може да направи 15 удова дневно.
У изради протеза постоји утврђена процедура. Инвалидов уд је прекривен плетеном чарапом И направи се гипсани одлив калупа, а на основу тога тачна реплика уда. Веома густа полиетиленска цев (HDPE) се загрева и растеже преко модела протезе. Протеза се причвршћује за тело одговарајућим ременима.

У већини случајева, уградња протезе се обавља у дану производње и предности њеног коришћења се осете већ после неколико сати. Хендикепирана особа из болнице излази усправног хода са достојанством и новцем за повратак кући.

Неупоредиво јефтинија од иностране

Данас БМВСС пружа бесплатну медицинску помоћ пацијентима који живе испод границе сиромаштва, без обзира из које су касте, боје, религије или географског подручја. Фокус је на пацијенту, приступ пажљив. БМВСС такође пружа, на селективној основи, стручно образовање младим инвалидима, помоћ да сами почну неки посао и поврате самопоштовање. Та организација има далекосежне програме и кампове за рехабилитацију како би допрла до људи у далеким и пустим подручјима.

За оне који нису најсиромашнији, трошкови за доње удове, на пример, минимални су према западним стандардима и износе 45 америчких долара. У САД, вештачки удови попут овог коштали би између 8.000 и 12.000 долара и били би направљени од метала, алуминијума, могуће и карбонских влакана. У Џајпуру, кључни састојак за израду ултрамодерног вештачког стопала представља HDPE и то је кључно за цену.

У Џајпуру кажу како су, пак, протезе са Запада углавном козметичке. “Џајпурска нога” нема фиксирану ципелу чиме јој је омогућено боље функционисање у блату, пољима пиринча и на неравном терену. Њена флексибилност усклађена је са азијским чучавцима, седењем скрштених ногу и клечањем приликом молитве. “Видите колико је снажна?”, рекао је Мехта, ударајући током интервјуа тек охлађеном протезом по ивици стола.
У првој години деловања БМВСС, тим “Џаипурска нога” је уградио 59 удова. Данас око 150 пацијената дневно буде примљено у ту организацију. На годишњем нивоу у њој буде намештано између 23.000 и 25.000 удова. Рачуна се да је до сада тако помогнуто око 1,45 милиона људи у Индији и другим земљама.

Како би повећао испоруке БМВСС је по Индији успоставио кампове за причвршћивање протеза. Распоред се објављује на интернет страни организације. У локалним огранцима прегледају и уписују људе којима су потребни вештачки удови. Експертски тимови одлазе из Џајпура са опремом и материјалима. У току неколико дана, удове постављају практично на кућном прагу корисника.

БМВСС је основала кампове или сталне клинике у најмање 26 земаља Африке, Јужне Америке и Азије, укључујући ратом разорене регионе Ирака, Авганистана и Судана. “Наћи ћете ‘отиске’ Џајпурске ноге у најнамученијим деловима света”, потврдио је Мехта. “То су места којима је потребна највећа помоћ, и то хитно”.
“Џајпурска нога* је основана са мање од 10.000 долара, а данас послује са годишњим буџетом од 3,5 милиона долара. Финансира се у највећој мери уз помоћ фондација и приватних донатора. Близу трећине средстава пружа влада из Њу Делхија која подржава пројекте БМВСС у иностранству као део представљања “меке моћи” Индије.

Многима променила живот

Један од најзначајних корисника “Џајпурске ноге” је Суда Чандран, професионална плесачица из Индије којој је уграђена протеза после аутомобилске несреће када је имала 17 година. Три године касније, могла је да настави са плесањем са посебно прилагођеном верзијом протезе коју и даље користи, иако је у могућности да приушти скупљи модел. Судина животна прича је тема два филма у којима она игра главну улогу, “Мајури” („Пауница“, 1984, на телуга језику) “Наче Мајури” („Пауница плеше“, 1986, на хинду).

Суда је објаснила да је “’Џаипур нога’ прилагођена индијској култури – западна је у већој мери ‘седећа’ култура – пошто ми у великој мери шетамо по храму боси, и готово да изгледа као право стопало. Говорим људима да је то више од индивидуалне рехабилитације,” казала је плесачица.
Мехта и БМВСС су добили многа признања за хуманитарно деловање. Влада Индије је Мехту одликовала 2008. трећим највишим одликовањем у држави, Падма Бушан које се додељује на Дан републике 26. јануара. БМВСС је два пута, 1998. и још 1982, добила Националну награду као најбоља институција на пољу хендикепираних и њихове рехабилитације.

Челник БМВСС каже да су га давно га инспирисале речи др. Алберта Шварцера (1875-1965), француско-немачког филозофа, лекара и медицинског мисионара: “Придружимо се сви братству оних који су обележени патњом”. Жеља му је да, пре него што умре, ода пошту др Швајцеру поред његовог гроба у Габону у Западној Африци.
Отуда је логична Мехтина порука човечнству: “Односите се према патњама других и помогните им. Радост коју ћете осетити је испуњавајућа и немерљива.”

Мајстор Шарма се не жали што није добио достојно признање за свој удео у изуму “Џајпурске ноге”, свестан да он није могао да човечанству скрене пажњу на предности те протезе. „Драго ми је да се то догодило и да су многи од тога имали корист“, каже он.

Вештачко колено из БМВСС

БМВСС се озбиљно бави истраживањем и развојем (R&D) вештачких удова и сталним унапређивањем њиховог квалитета, а смањивањем трошкова израде. Та организација има властито оделење за R&D и развијено партнерство са водећим институцијама у земљи и иностранству. Од домаћих су то Доу Индиа, водећа компанија за науку материјала, Индијски институти за технологију (IITs), Индијска организација за истраживање свемира (ISRO) и друге. У иностранству сарађује са Стенфорд Универзитетом у Калифорнији, Масачусетским институтом за технологију (MIT) у Бостону, Вирџинија технолошким универзитетом у Атланти.

Тако је БМВСС замену за колено развио у сарадњи са Универзитетом Станфорд. Протеза кошта само 20 долара и амерички часопис Тајм је 2009, прогласио за један од 50 најбољих проналазака у свету. По др. Мукулу, био је то велики изазов који је захтевао низ интервенција уз помоћ софтвера обично коришћеног у филмовима.

„Џајпурско колено“ је направљено од самоподмазивог, уљем напуњеног најлона, флексибилно је стабилно, чак и на неравном терену. Направе које се могу упоредити, садрже титанијум и могу коштати од 10.000 долара па навише.

Извор: Кућа добрих вести