Јиржи Душински, председник Пољска академије наука (ПАН) је у писму председнику СЛД академику Радоју Чоловићу истакао да је споменик др Хиршфелду подигнут у част изузетне личности и његовог великог доприноса као лекара и научника. “Професор Лудвиг Хиршфелд је оснивач Пољске школе имунологије и створио је ново научно поље – сероантропологију. Као његова најважнија научна достигнућа треба поменути рад на крвним групама и откриће принципа наслеђивања крвних група,” навео је академик Душински.

Председник ПАН је, такође, истакао да је др. Хиршфелд увелико допринео развоју медицине и научног живота у Пољској и Европи.

“Његове истраживачке активности и етичко држање су за пример и заслужују поштовање,” написао је Душински који је подсетио да је професор Хиршфелд био члан ПАН и оснивач Института за имунологију и експеримeнталну терапију у Вроцлаву који носи његово име.

Лудвик и Хана Хиршфелд лече српску војску

У надахнутом излагању је др Зоран Вацић, председник Секције за историју СЛД говорио о животном и научном путу др. Хиршфелда и његове четири године проведене међу Србима током њиховог страдања у Великом рату.

Лудвик Хиршфелд је рођен је у Варшави 1884. године. Медицину је студирао у Вирцбургу и Берлину где је 1907. докторирао дисертацијом „О аглутинацији крви“. Као млад истраживач, асистент Канцеролошког института у Хајделбергу, Хиршфелд је 1910.

доказао да припадност некој крвној групи зависи од наследних фактора, чиме је дао методолошку подлогу за серолошко истраживање очинства. Такође, увео је и модерни начин означавања крвних група (АБ0).

Сазнавши у Швајцарској, где је био доцент на Циришком универзитету, за стравичне размере епидемија три тифуса (трбушног, повратног и пегавог) у Србији, Хиршфелд се почетком 1915. пријавио да као лекар-добровољац у српској војсци помогне у сузбијању епидемија. По сопственој жељи послат је у само средиште епидемија „главни центар за разбољевање и умирање“, Ваљево. У Ваљеву је радио на сузбијању епидемија, а организовао је и предавао на курсевима о пегавом тифусу и другим заразним болестима. У априлу 1915. у Србију је дошла и др Хана, супруга др Лудвика Хиршфелда. По окончању епидемије у мају 1915, др Хиршфелд је до октобра 1915. радио као бактериолог у српској војсци.

Вацић је указао да је др Лудвик Хиршфелд књижевни јунак „Времена смрти“ Добрице Ћосића. У еп о Великом рату, Ћосић уводи Хиршфелда следећим речима: „Лекарима се повратио морал, а на самопоуздање особито подстицајно делује Пољак доктор Хиршфелд са својом лабораторијом, културом и знањем; на његова свакодневна стручна предавања иде се као на молитву и враћа са озарењем и вером: ипак, Србија није сама у својој несрећи, постоје на свету људи спремни да се жртвују за њен спас и опстанак.“
Више година др. Вацић проучава деловање др. Хиршфелда и важи за доброг познаваоца тог лекара и научника. У једној другој прилици је, навео је, Хиршфелд био међу таквим прегаоцима човекољубља који су били посвећени хуманости, без политичких мотива и материјалних побуда.

Сам Хиршфелд је као разлог за свој боравак у Ваљеву навео: "Није тамо било раскоши швајцарске клинике, али је у нама треперила нека снажна нота братства. Ни за тренутак нисмо зажалили добровољно напуштене швајцарске палате." Лудвик Хиршфелд написао и да “у односу према заробљеницима, међу Србима није било ни трага мржње, већ су се напротив према њима односили на начин дубоко човечански.”

После напада Аустроугарске, Немачке и Бугарске војске на Србију, почетком октобра 1915, стигло је наређење за евакуацију Ваљевске болнице. Лекарима из страних мисија је предложено да остану у месту и уз помоћ међународног Црвеног крста отпутују у државе из којих су дошли. Хиршфелдови су на тај предлог одговорили: „Ми смо војници у вашој служби. У срећи и несрећи. Уколико погинемо, онда је то за добру ствар.“

Хана и Лудвик Хиршфелд су се са српском војском повлачили преко Албаније. Дошавши у Свети Јован Медовски, укрцали су се на брод и отишли за Швајцарску. По повратку у Цирих у организацији друштва Црвеног крста Хиршфелд је одржао предавање о судбини српског народа и његове војске у првим годинама Великог рата.

После доласка српске војске на Крф и њене реорганизације при Санитетском одељењу Врховне команде је основана Српска бактериолошка лабораторија. Упућен је позив др Хиршфелду са молбом да у Швајцарској купи сву неопходну опрему за рад једне војне бактериолошке лабораторије и са женом допутује одмах на Крф. Хиршфелдови су се позиву одазвали. Тако почиње др. Хиршфелдов рад у српској војсци у изгнанству, рад који, истакао је др. Вацић, „заслужује најискреније захвално признање.“

                                     
Научни рад усред рата

Радећи као бактериолог у српској војсци, др Хиршфелд је 1916. изоловао из крви једног војника на лечењу у Солуну до тада непознати сој паратифуса. Нову бактерију је Хиршфелд назвао Bacillus paratyphi C. Данас се овај изазивач паратифуса назива Salmonella hirszfeldi.

У пролеће 1917. је Лудвик Хиршфелд је у својој лабораторији произвео вакцину која је штитила од трбушног тифуса, паратифуса А, Б и Ц, те колере. Њоме је вакцинисано преко 110.000 бораца, а први вакцинисани војник био је војвода Живојин Мишић. Захваљујући овој вакцини српска војска је без трбушног тифуса, паратифуса и колере ушла у отаџбину. За успешан рад на изради вакцине Лудвик Хиршфелд је одликован Орденом Светога Саве трећег реда.

У мају 1917. отворена је у Солуну „Српска болница Престолонаследника Александра“ у којој је једна мања зграда додељена Српској централној лабораторији. Хиршфелд је у њој од фебруара до јуна 1918. држао курс за српске лекаре и медицинаре, како би и у армијама биле отворене бактериолошке лабораторије. На тај први бактериолошки течај примљено је пет лекара и пет медицинара.

Полазници Хиршфелдовог курса били су, између осталих, др Коста Тодоровић (доцније професор Медицинског факултета у Београду, члан Српске академије наука и уметности, САНУ), Стеван З. Иванић (потом директор Централног хигијенског завода у Београду); др Милутин Ранковић (доцнији дугогодишњи шеф серолошког и бактериолошког одељења Централног хигијенског завода, стручњак који је произвео прву домаћу БЦГ вакцину 1926.), др Хранислав Јоксимовић (касније шеф санитетске службе града Београда) и Радмило Јовановић (доцније санитетски генерал, професор Војномедицинске академије, ВМА и дописни члан САНУ).

Када је први пут дошао у Србију 1915, др Хиршфелд је био један од водећих светских ауторитета за крвне групе. Захваљујући Хиршфелдовом раду српска војска је била једна од првих која је примењивала трансфузију крви у ширим размерама. Независно од бактериолошког курса организовани су и други, на којима су остали лекари стицали нова знања, па и практична из трансфузиологије.
Најзначајније Хиршфелдово истраживање у области крвних група спроведено на Солунском фронту било је испитивање дистрибуције крвних група код разних народа и раса. Резултати Хиршфелдовог истраживања објављени су у једном од најстаријих и најпознатијих референтних часописа опште медицине Лансет (The Lancet), једном од најважнијих часописа посвећених преисторијским наукама и палеонтологији Антропологија (L'Anthropologie) и Српском архиву за целокупно лекарство.

Поменути рад је, по Вацићу, био инспирација за многе истраживаче. То се најбоље види на основу његове цитираности и броја радова који су рађени применом Хиршфелдове методе. У периоду од 1919. до 1939. урађено је више од 1.000 студија у којима су приказани резултати добијени на преко 1,3 милиона тестираних субјеката.

После пробоја Солунског фронта (септембра 1918) и ослобађања Србије, др Лудвик Хиршфелд је постављен за шефа бактериолошког одељења Војне болнице у Београду – првог по реду. Хиршфелдова бактериолошка лабораторија је касније ушла у састав новооснованог Војно хигијенског завода. Хиршфелд је почео да ради и на изградњи зграде за Војни серовакцинални завод.

Хиршфелдови су Србију напустили у јесен 1919. године. За заслуге у раду српског војног санитета, др. Хиршфелд је добио почасни чин пуковника Српске војске и одликован је Орденом Белог орла. Био је редовни и почасни члан СЛД.

Фото: Амбасада Републике Пољске у Београду

(Крај првог наставка)

Извор: Кућа добрих вести