Захваљујући градоначелници Сомбора, Душанки Голубовић, врата градске управе – зграде жупаније – била су широм отворена, те су чланови НУСАНТАРЕ, у пратњи локалног туристичког водича Милета Војновића, имали прилику да чују историјат Сомбора, и причу о његовим културно-историјским знаменитостима, али и о богатству његовог грађанског суживота. Водич је представио и цртеж „Сомбор виђен очима птице“, архитекте Бранислава Јовина, који је више од годину дана интензивног рада стварао своје уметничко-ремек дело. Дело представља синтезу урбанизма, инжењерства и уметности. Нацртао је 15.000 објеката града Сомбора. Цртеж је постављен у згради Жупаније, а на цртежу се види богатство сомборског зеленила – Сомбор је најзеленији град у Србији, и један од најзеленијих на ширем простору централне и југоисточне Европе.

Оно што свакако издваја ову градску кућу посебном, у односну на остале званичне градске куће, свакако је надалеко чувена слика „Битка код Сенте“, Ференца Ајзенхута, која је највећа уметничка слика, уље на платну из једног дела у Србији. Ово је била прилика да се гости подсете и свих знаменитих личности, које су оставиле трајан печат на историју и културни развој града, као што су Лаза Костић, Милан Коњовић, и други, као и да је Сомбор одшколовао и дао и два патријарха Српске правослане цркве.

Гости града Сомбора, затим се се прошетали централним градским улицама и трговима, и уживали у чистом, и сунцем окупаном, Сомбору..

Љубазним домаћинима из галерије „Милан Коњовић“, а пре свега директорки Милени Рацков Ковачић, чланови НУСАНТАРЕ дугују неизмерну захвалност, пре свега, што добродошлица и широк осмех нису изостали, а кустос се истински потрудио да се Индонежани и чланови Друштва информишу о Коњовићевом делу и увере у његову љубав коју је, кроз своје сликарство, показао према завичају – равници и колориту Војводине.

Богатство историје, археологије, етнологије, и многих других садржаја, предстаљено је у Градском музеју Сомбора, установи културе, која обавља делатност музејске заштите за подручја општина Апатин, Оџаци, Кула и града Сомбора. Кроз богату збирку, госте је провела Невена Живадиновић Кусановић, која је приказала разноликост живота Сомбораца.

НУСАНТАРА је овом приликом обишла и пољопривредно газдинство породице Софије и Бранислава Савића, у атару села Дероње, у којем вековима складно живе Срби и Роми. Породица Васић гаји различите кулуре, али на имању од 6 јутара, превасходно гаје кајсије, брескве и виноград старих сорти Међутим, оно што његово имање издваја посебним, не само у Дероњама, већ и шире, јесу две ветрењаче, које је Бранислав Савић сам конструисао, и које имање снадбевају водом. Уз дегустацију ракија од брескви, кајсија и комовице, гости су имали прилику да чују које су све предности алтернативних видова енергије и начина њихове примене.

У Дероњама, чланови и пријатељи НУСАНТАРЕ обишли су галерију ликовне колоније „Рафаило Момчиловић“, у којој их је, домаћин Зора Дорословац, директорка Основне школе „Вук Караџић“ упознала са активностима ликовне колоније и културним садржајем Дероња. Имајући у виду да је Друштво српско-индонежанског пријатељства НУСАНТАРА дошло до сазнања да је библиотека основне школе у обнављању библиотечког фонда, сваки путник наше групе понео је од куће по неколико књига, те је НУСАНТАРА донирала више од 150 књига за обновљену школску библиотеку, и та донација је уручена управо у галерији ликовне колоније „Рафаило Момчиловић“. Директорка Дорословац није крила задовољство и захвалност, будући да је НУСАНТАРА ово приредила као изненеђење.

Путовање се наставило ручком у ресторану „Лазар“ у Оџацима, на чијим улазним вратима стоји натпис „Код нас се пре свега добро једе“. Иако смо били гладни, и на трпези имали и рибљи паприкаш, пилеће месо и роштиљ, иако је тишина надвладала сале ресторана, чланови и гости нису само због ручка дошли у овај, надалеко познати, ресторан. Прави мерак је био када је почео да пада мрак, а у сале ресторана је ушетала права „банда“, тамбурашки оркестар Стевице Јовановића из Дероња. Није било лако до ове „банде“ доћи, те је зато и овај излет неколико пута одлаган. Ретко свирају у свом завичају, лакше их је наћи у Загребу или Новом Саду. Јовановић и његови музичари су синови и унуци ромских музичара из антологијских филмова југословенске кинематографије „Скупљачи перја“ и „Биће скоро пропаст света“, које је прославио Саша Петровић. Мајсторским извођењем песама, са готово свих простора бивше Југославије, подсетили су нас, на трен, на богатство различитости земље, у којој смо донедавно живели, али и присетили нас на индонежански мото Bineka tungal ika (јединство различитости). У веселој атмосфери, чланови Друштва и пријатељи из амбасаде Индонезије, играли су и српско коло, а атракција тамбурашког наступа било је свирање на једној жици дероњскe „банде“ Стевице Јовановић, као и свирање на тамбурици, стакленом чашом, уместо гудала, Стевичиног сина, Милана.

Пре одласка из Оџака, посетили смо и галерију на отвореном, познатог оџачког сликара Ненада Вујновића Њеша, који је отворио врата свог микрокосмоса, и показао радове своје уметничке продукције. Пошто је познато да слике траже публику, и сликар Вујновић је био презадовољан што је, по први пут, одједном, у његовом дворишту више од шездесет гостију уживало у његовим сликама, које су неке и у посебној 3Д техници.

Извор: Кућа добрих вести