Тако је и са Гандијевим ашрамом у Ахмедабаду.

Мохандаса (Ганди наводно није волео надимак Махатма, „Велика душа“) Гандија, сина главног министра мале кнежевине у Гуџарату и дипломираног правника у Енглеској, неодољиво су привлачили једноставан живот, ручни рад и одрицање. Прочитавши критику капитализма у делу британског социјалног мислиоца и филантропа Џона Раскина (1819-1900), основао је фарму близу Дурбана у Јужној Африци, где је службовао као адвокат. На фарми је са пријатељима дословно живео од зноја са својих обрва. Потом је нова колонија никла у близини Јоханесбурга - фарма Толстој по руском писцу и моралисти Лаву Николајевичу Толстоју(1828-1910) коме се Ганди дивио и дописивао се са њим. Та насеља су била претече познатијих ашрама у Индији, међу њима и Сабармати, данас усред Ахмедабада.

Ганди је оснивао ашраме — заједнице сродних верника и колективне лабораторије онога што је називао “својим експериментом са истином”. Гандијев сан је био да претвори читаву Индију у велики ашрам, у коме би људи, жене и деца живели у просвећеној једноставности, ослобођени од оног што је сматрао испразношћу И насиљем света којим доминира Запад.

Сабармати ашрам је био дом Гандија и његове супруге Кастурбе од 1917. до 1930. и један од главних центара у  индијској борби за слободу од британског колонијализма. Назван је по Сабарматију, највећој реци у Гуџарату, уз коју се налази.

Из Сабармати ашрама је Ганди 12. марта 1930. покренуо чувени Данди марш до 241 миље удаљеног места на обали Арабијског мора, протестујући због британског Закона о соли. Законом је опорезована домаћа со у покушају подстицања продаје британске соли у Индији.

Масовни бунт је напунио британске затворе са 60.000 индијских бораца за слободу. У знак солидарности са ухапшенима Ганди је затражио од колонијалних власти да казне и Сабармати ашрам. Власти то, међутим, нису учиниле. Но, Ганди је већ био одлучио да напусти ашрам, уз зарицање да се у нега неће вратити све док Индија не буде стекла независност.

Ганди се више никада није вратио у Сабармати ашрам. Индија је стела независност 15. августа 1947, а Гандија је хинду националиста убио у јануару 1948.

Влада Индије је Сабармати ашрам прогласила националним спомеником због значаја у националном покрету за независност. Ашрам данас има функционално пројектован и добро опремљен музеј Гандхи Смарак Санграхалаy, изграђен 1963. према нацрту познатог аритекте Чарлса Кореје (1930-2015.).

До Гандијевог Ашрама води једна од главних саобраћајница у Ахмедабаду, улица Ашрам чији велики део иде  паралелно са Сабарматијем. Улица је велико финансијско чвориште града, седиште градске већнице и популарна туристичка дестинација због Сабармати Ашрама, познатог мултиплекса Златни Град и неколико најбољих изложбених простора за сари и традиционално одевање. Ту су и просторије медија, националног дневника Тајмс оф Индиа и Радио Индије.

Архитектонско наслеђе Ахмедабада

Ахмедабад се може похвалити архитектонским наслеђем у распону од обичних до монументалних грађевина, од краткотрајног султаната у 15. веку, до модерне уметности. Упућени кажу Ахмедабад морају да виде сви заинтересовани за архитектуру на подконтиненту током протеклих шест столећа.

Гуџарат и Ахмедабад су били мост ка Арабијском мору и даље Персији, Европи. Изразити предузетнички дух је тамошње житеље гонио на откривање новог и усвајање различитог. Ахмедабад је кроз историју имао напредно и моћно племство које је било спремно да прихвата нове токове, док су трговачка, а касније и индустријска удружења били поуздани патрони.

Отуда је Ахмедабад у 20. веку привукао неке од најпознатијих архитеката, дизајнера и визионара са свих страна света. Они су својим грађевинама тај град поставили на светску мапу архитектонских ремекдела.

У Ахмедабаду је међународно признати архитекта Американац Луис Кан (1901-1974) пројектовао зграду Индијских института за управљање (IIMs), једне од најпрестижнијих образовних институција у земљи чија култура допире више од 7.000 година у историју. У питању је студентско насеље на површини од 26 хектара, а грађевине од црвене цигле су мешавина штедљивости и достојанства, као равнотежа између савремености и традиције вечне Индије.

Легендарни амерички архитект Френк Лојд Рајт (1867-1959) је, такође оставио траг у Ахмедабаду. Рајта су потомци чувеног текстилног индустријалца Амбалала Сарабаија, позвали да пројектује административну зграду Калико ткачница. Требало је да то буде први облакодер у Ахмедабаду. Но, пројекат није добио грађевинску дозволу, јер чланови градске комисије “нису разумели” предвиђену приземну гаражу на два нивоа.

Договор није постигнут ни са великим дизајнером Бакминстером Фулером (1895-1983) који је пројектовао Калико куполу, челичну сферну конструкцију. Но, инспирисани Фулером, Амбалалов син Гаутам, математичар и његов тим пројектовали су властиту, 12 метара широку геодезијску куполу над делимично укопаном продавницом текстила. Саграђена 1962. Калико купола, у старом делу Ахмедабада била је оличење славе текстилних ткачница “Манчестера на истоку” и представљала је напредно лице града, све док се није урушила у земљотресу 2000-те. Данас је на туристичкој траси “Шетња наслеђем Ахмедабада”.

Ахмедабад је, међутим, једини град у свету који поседује чак четири креације једног од најчувенијих архитеката 20. века, француског мајстора рођеног у Швајцарској Ле Корбузијеа (Шарл-Едуар Жанре-Гри, 1887-1965), док читаве Сједињене Америчке Државе имају само непуне две. Договорен је и пети пројекат, кућа градоначелника Ахмедабаду. На њему је Корбизје радио три године, али није реализован.

“Корбијева” дела у Ахмедабаду се и данас сматрају најбољим примерима споја мајстора и индијског етоса. Грађевине представљају два архитектонска прототипа – стамбене за породице познатих локалних личности и јавне институције. Од првих, Шодан вила на тему фантазија из “Хиљаду и једне ноћи” је затворена за публику, док је Сарабаи вила у сенци Калико музеја у чијем је раскошно зеленом дворишту. Јавни објекти су Санскар Кендра, зграда градског музеја у којој је смештен и колоритни Музеј папинатих змајева, те седиште Удружења текстилних фабриканата (АТМА).

Ахмедабад је инспирисао Корбизијеа. Облик, светло и ваздух кроз димњаке термоелектране на обали Сабарматија подстакли су његову машту да пренесе тај индустријски елемент у најдостојанственији кров зграде парламента у Чандигару, новом и главном граду савезне државе Пенџаб, који је пројектовао од темеља.

Индуси доживљавају Корбузијеа као поклон човечанства њиховој земљи. Но, упућени кажу и да је Индија узвратила свету омогућивши Корбузијеу слободно поље да изрази све своје теорије и истражи их у својим делима.

Савремени Ахмедабад

Ахмедабад није много познат као “туристичка” дестинација. Већина његових гостију остају кратко на путу за севернију, најпространију индијску савезну државу Раџастан или јужнији Мумбаи (некадашњи Бомбај). Па опет, Ахмедабад је вредно посетити. То што има мање туриста често ће вам омогућити срдачнију добродошлицу. Иначе су житељи Ахмедабада, као и других преко 65 милиона становника Гуџарат, познати по свом гостопримству колико и по пословности.

После упознавања 600 година старе историје града, ред је на савременом делу Ахмедабада саграђеном углавном у протеклих 50 година на западној обали реке Сабармати. Ту су шире улице, неколико великих и цењених универзитета и низ делова настањених припадницима средње класе, која у Индији почиње са онима који у просеку примају од два до 20 долара дневно. За Ахмедабад важи да је већ годинама један од три града у Индији који су најугоднији за живот.

Својеврстан мост између старог и новог Ахмедабада је Калико музеј Текстила. Град наиме називају престоницом текстила. Још од 15, века је Ахмедабад био главни трговински центар текстила на подконтиненту, да би од 1860-тих у њему ницале фабрике ткачнице у близини плодних гуџаратских поља памука. Ахмедабад је и данас један од највећих у свету произвођача џинза.

Калико Музеј је усред раскошног зеленила травњака, стаза кроз тропско дрвеће и моста изнад језера са љиљанима. Смештен је у две грађевине сачињене од пренетих дрвених грађевина из старог дела града. Калико поседује једну од највреднијих збирки тканина на свету. Прикупили су их Гаутам и Гира Сарабај, потомци познате породице произвођача текстила, али и Викрама Сарабаија (1919-1971), „оца“ индијског свемирског програма. Изузетна музејска колекција тканина и одеће за религизне обреде, кућну и дворску употребу садржи експонате старе и пола миленијума.

Једно од мноштва места забаве у Ахмедабаду јесте парк Лоу Гарден. Парк оживи током вечери нарочито лети пошто умине несносна жега. Тада се дуга и широка улица око парка претвори у тржницу на којој може да се купи мноштво домаћих производа као што су традиционалне блузе гагра-ћолис у склопу сарија или Куртис тунике. У док се жене цењкању око прелепо извезене одеће, мушкарци могу да уживају у многобројних тезгама са егзотичном храном. Ту мора да се пробају хлебчићи маска пав, са лехсун чатнијем, сланом пастом од белог лука и чили паприком у праху.

Уопште, Ахмедабад је, као и читав Гуџарат, гастрономски рај. На сваком кутку ћете наићи на најмање један ресторан. Становници Гуџаратија уживају колико у изласцима и дружењу, толико и у храни. У хотелу у коме сам одсео, свако вече сам имао проблем да нађем место за столом у ресторану који је стално био пун.

Становници Гуџаратија су претежно вегетеријанци. Та савезна држава је међу неколико у Индији у којима је забрањено конзумирање алкохола.

Зато постоје многи ресторани у којима можете неограничено јести гуџаратски “тали”. “Тали” се састоји од мноштва јела у малим металним посудама међу којима су салате, предјела, грицкалице, разне врсте лепиња, сочива, поврћа у карију и слаткиши. То је јединствено искуство не само када се ради о укусу и квалитету већ и по начину на који се храна сервира, а може се попут нама омиљеног ресторана “Гопис” прођи за три долара по особи.

Приобаље реке Сабармати и језеро Канкарија причају приче о модерном Ахмадабаду који се брзо развија И мења кроз време.

Шеталиште дуж западне обале Самарматија се може разгледати са друге обале, из дворишта дома Махатма Гандија, Сабармати Ашрама. Шеталиште треба посетити због амбициозности пројекта који представља, светала и травњака који се протежу надалеко. У данима када је Сабармати у пуној снази, ово место преплаве шетачи.

Боравак у Ахмедабаду је завршен посетом Канкарији, највећем језеру у граду које је прокопао султан Кутбудин у 15. веку. Око језера је шеталиште дуго 3,15 километара и на његовим обалама су зоолошки врт, дејчи воз и град, водопарк и друга места за забаву. Вожња балоном и разгледње града из птичије перспективе су прелед доживљај. 

Извор: Кућа добрих вести