Кућа Добрих Вести

Login

Животне приче Зоје Младеновић

Оцените овај чланак
(4 гласова)

zoja2ssssssБеоградска књижевница Зорица Зоја Младеновић одржала је промоцију своје књиге "Приче из моје главе и света око мене" у Центру урбане културе Имаго у Београду.


"Те су приче све тако животне, а ипак ослобођене горчине, коју живот носи у себи, једним делом. Зоја се сваким својим словом труди, да нас све убеди, како је живот заиста „кутија чоколадних бомбона“, где свако може пронаћи неки укус, који ће га учинити срећним. Њене приче су растерећујуће „мозгалице“, речи су којим је Зојину књигу оценила њена колегиница. Мирослава Ђушић Недељковић.


Ево и једне Зојине приче која се не налази у књизи, али свакако осликава њен стил, позитивну енергију и све оно чиме одише њен живот и уметничко дело за сваку препоруку.

 

Из градског превоза

 

Свако јутро, док се возим аутобусом број 79 из Миријева кажем себи: „Морам да напишем нешто о овој вожњи! “ Kако објаснити некоме ко не живи у Београду и не вози се градским аутобусом у шпицу, како објаснити ту авантуру? Прво, увек постоји ризик да аутобус неће доћи на време, јер се покварио, (Бар једном недељно не дође) што значи да у старту касните на посао. Затим, велики је успех ући у исти. Ако имате среће и уђете, боље је да је нисте имали и да нисте ушли. Наравно на вратима највећа гужва, сви се држе за шипку код врата, то је један феномен. Сви спремни јер на шеснаестој станици силазе. Таман посла да се макну, да се направи места да још неко уђе. По правилу између првих и средњих врата, као и између средњих и задњи има места. Има места људи! Ал не можете да приђете од ових шипковратних држача! Ту већ постајем малчице љута и почињем да се пробијам са све својом ташном, која је и велика и тешка, скоро као ја . За мном крећу још неки, који не силазе на шеснаестој станици, па нема потребе да стоје код врата, такви обично силазе на другој, трећој станици! Уз то се борим за ваздух. Што за чист, свеж ваздух, што за ваздух уопште. Бар једна особа у близини се није окупала задњих месец дана и бар једна особа је претерала са парфемом. Ииии… Да је бар један прозор отворен. Обавезно гледам да станем испод кровног прозора, који покушавам да отворим. Док ја покушавам да отворим, нека бакица је већ кренула да кука, како је промаја. Љута на себе, свој живот, цео свет, свемир, универзум… Спремна да свима свашта кажем… Избројим у себи до три и смиреним гласом одговорим: „На плус 50 степени промаја неће никога убити али недостатак чистог вазуха оће! За почетак, мене!“ Увек има дивних људи, који ме подрже и захвале што се неко сетио да отвори прозор. (Ја се тад упитам а што се ви нисте сетили? ) Давно сам открила да је мој највећи пријатељ у градском превозу, моја ешарпа! Нек је вечна слава ономе, ко их измисли! Не знам како би преживале многе вожње, да немам ешарпу (Ја волим да их зовем „Моје марамче! „). Ставим ја моје марамче, намирисано и чисто на нос и дишем! Срећом те сам висока, па сам за мрвицу више поштеђена неких мириса испод нечијих пазуха од ниски људи. Жао ми је што сте ниски,ето… То је што се тиче дисања. А моје мисли… Да ли да причам о својим мислима које ми долазе док се возим? Јао какве ме све мисли нападају док сам стиснута и згужвана унутра. Шта ако се аутобус преврне? Где је онда боље да се држим? Ал како ћу знати на коју страну ће се преврнути? Морам да смислим начин држања, за све врсте превртања. И шта, ако се преврне, како да изађем? Пише у случају опасности разбити стакло чекићем? Где им је тај чекић? Неко га украо. Нема чекића. Значи, ако се аутобус преврне прво питање које треба да поставим је: „Имал неко чекић код себе?“ Ако будемо имали среће, биће ту неки мајстор, који свој чекић носи свуда са собом. Ал шта ако нема мајстора који носи свој чекић свуда са собом? Онда ћу да викнем: „Имал, неко камен при себи? Жене проверите ташне, можда сте случајно спаковале и камен? “ Хм… Све је то ризично… Несигурно… А да шутнем у стакло? Па… И то је сад питање, хистерични људи, неће бити простора за шутирање. И могу да исечем ногу. Ништа од сутра носим у ташни и чекић, и камен. Злу не требало. Сад мало о физичкој спремности. Унутра ја тек схватим, колико сам гипка, покретљива, савитљива… Права сам акробаткиња… Док се левом руком држим горе десно, и док ми је десна нога напред лево и лебди у ваздуху, ја стојим на прстима леве ноге, и десном руком покушавам да сачувам своју ташну. А све то обмотана три пута око себе. Људи мојииииии… Можете ли замислити тај осећај? Стојим испресавијана, и измотана, и умотана… Што не направе нову олимпијску дициплину гимнастика са акробатиком у градском превозу? Ми Београђани би одма понели злато! Чуда се догађају… Баш ту где ја стадох, неко се спрема да устане и изађе. Ето места мени. Јупиииииииииии… Седааааааааам… Села сам… Ааааааа… Шта је ово? Пакаоооооооооооооо… Гориииииииииим… Што бре нико не каже мајстору-шоферу да искључи грејање? Осећам како из мене излазе таласи врелине… Још увек се не знојим, само врелина… Kао да ћу да експлодирам… А затим долази осећај слабости… И спава ми се… Глава ми пада… Отварам очи… Има још да се возим… Спавам… Погледам… Јаоооооооооооо… Моја станицааааааа… Морам да сиђем! 

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено уторак, 06 јун 2017 11:13
Вукица Сотировић

је професор језика из Београда, љубитељ речи какао писане, тако и усмене, али и музике и покрета. Воли природу и комуникацију са људима, због чега се и бави страним језицима да би могла да са што више људи разговара и размењује знања и искуства. 
Приступила пројекту ,,Куће добрих вести” јер сматра да живот може бити испуњен само када се чине лепе и хумане ствари, када се помаже другима, што је за њу највеће задовољство.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија