Пешадијске дивизије су у децембру 2015. повучене из Француске и послате у Месопотамију, данас углавном Ирак. Наводно, њихов морал је постао крхак, па је сматрано неупутним да буду изложене још једној зими на Западном фронту. Но стратешки је било оправдано да Индијска армија буде сконцентрисана на Блиском истоку како би јој из домовине лакше били достављани појачања и следовања.
Две дивизије индијске коњице су остале у Француској још две и по године учествујући у биткама на Соми и трећој код Ипра. Потом су у марту 1918 пребачене у Палестину да учествују у офанзиви против Турака. Једна од тих регименти која је добила многа признања током Великог рата била је Ходсонова Коњичка или, 4. коњичка. Најтежа битка коју је водила и добила била је у новембру 1917. код Кабраија у северној Француској.
На Блиском истоку су индијске трупе дале највећи допринос у рату против отоманске Турске, савезнице Централних сила. Индуси су се борили на Блиском истоку као део савезничког напредовања из Египта ка северу кроз Палестину.Ту су успешно одбраниле персијска и ирачка нафтна поља, која су Британцима била очајнички потребна против Отоманске империје.
У Месопотамији је било распоређено 60 одсто свих индијских јединица у иностранству, а 10 одсто у Египту и Палестини. Све у свему, око 140.000 британских И 100.000 индијских војника је учествовало у Палестинској кампањи против Турака. Када су британске трупе преотеле Јерусалим у децембру 1917, муслиманске јединице из састава Индијске војске су преузеле чување светилишта Ал Акса.
Фронт у Месопотамији
Индијска армија је била увећана последње године рата у коме је имала значајну улогу. Преко 300.000 индијских регрута је било окупљено 1918. На фронту у Месопотамији. То повећање борбене моћи дозволило је Савезницима да пребаце британске јединице из Египта и Палестине на Западни фронт у Европи да покушају да зауставе немачку Пролетњу офанзиву која је покренута у марту 1918, и потискивала савезничке линије.
Уопште, у Месопотамији је током рата било послато 675.000 припадника Индијске Војске. Са изузетком авиона, сва следовања за индијске и британске трупе у тој кампањи стизале су из Индије. При крају рата се на фронту борило три пута више индијских војника него британских. Британско’индијске снаге су биле у стању да освоје Багдад у марту 1917, а у октобру 1918, после Битке код Шарката главнина турских снага у Месопотамији се предала.
Близу 30.000 индијских војника је погинуло у биткама у Месопотамији која је била главни фронт против турске армије. Британске и индијске трупе су у Месопотамији само током 1916. имале 200.000 мртвих од болести, не ратних дејстава. Када су припадници британске шесте дивизије под командом генерала Чарсла Таунсхенда заробљени код Кут-ел-Амара 29. априла 1916, међу њима је према неким проценама било око 10.000 Индуса.
Страдања је било и раније. У катастрофалној британској кампањи код полуострва Галипоља, у Турској, 1915. само у једном дану је живот изгубило 15 официра и 371 војник тадашње 14. Ферозепорске регименте Сика. “Неустрашиви Калсаси (Сики) су часно настојали да у крвавој битци очисте ровове, један за другим,” присећао се један индијски официр.
Подршка у Индији ратном напору
Колонијалне власти су биле изненађене што је учешће Индије у рату било свесрдно подржано међу главним политичким снагама Индуса. Наиме, Британци су страховали од могућих немира и да ће политички агитатори користити што су оружане снаге империје морале са подконтинента да буду послате у Европу.
Из бојазни да ће писма индијских сепоја можда открити неке важне информације или изазвати немире у домовини, уведена је цензура. Сва писма са фронта су могла бити предмет инспекције Цензора индијске поште. Овај је, ради инспекције, одобравао превођење случајно изабраних узорака.
Политичку подршку је пружио И каснији отац индијске независности Махатма Ганди (1869-1948), највећи стратег антиколонијалне борбе у 20. веку. Он је помагао прибављању индијских добровољаца, чему су се противили националисти.
Ганди је у младости као студент права у Енглеској и потом као следбеник Британске империје у Другом Бурском рату у Јужној Африци (1899-1902) био лојални субјект круне. Мада је Ганди током Великог рата већ разматрао метод ненасиља у политици, ценио је да је Велика Битанија на праведној страни у рату. Веровао је да ће подршка Савезницима помоћи захтеву Индије да добије статус доминиона, попут Аустралије, Канаде, Јужне Африке и Новог Зеланда, а да ће што већи број Индуса у експедиционим корпусима побољшати војне способности будуће државе, што је у прошлости ометала империја.
Утицај Великог рата на индијско друштво
Велики рат је имао значајан утицај на Индију, друштвено и политички. Први пут су индијски војници били распоређени у Европи и многи од њих су били под утицајем онога што су тамо доживели. Народ у Француској и Белгији је срдачно примио Les Hindous, а ови су, мешајући се са обичним људима, пробили баријеру расне супериорности белаца коју су у Индији створиле колонијалне власти.
Велики рат је за Индусе – војнике или оне које су оставили код куће – у различитој мери био преображавајуће искуство. Променио је начин на који су Индуси гледали на себе и њихов однос са империјалним центром. Када је рат окончан, ствари више никада нису поново биле исте.
Индијски извори наводе како је начин размишљања сепоја био промењен. "У једном писму се говори о самоуверености Француза, њиховом цењењу физичког рада, о достојанству рада које они дозвољавају својим радницима," наведено је. И још: "Донели су са собом (индијски војници) идеје о ослобађању, равноправном односу према женама, важности хигијене."
Такви утисци су – иронија је – као последица империјалној пројекта Великог рата постали основа за ослободилачку борбу. "Ти војници су видели како се нису сви белци односили према Индусима на начин на који су неки расистички британски управљачи чинили. Схватили су да нешто није у реду," навео је један истраживач.
То указује на често запостављен хир историје. Индија, до учешћа у Великом рату, није захтевала потпуну независност, већ је тражила унутрашњу управу под свеобухватним кишобраном Британске империје, што су уживали Бели доминиони.
"Но када су после рата схватили да Британци то неће испоштовати, линија историје се окренула. Свест коју су стекли додата је захтеву за потпуну аутономију и слободу", закључио је истраживач. У том смислу је Велики рат био вододелница у политичкој историји ослободилачког покрета на Индијској подконтиненту.
Нигде се то није више осећало него у северној привинцији Пенџаб, сада подељеној између Индије и Пакистана. Из Пенџаба су се љди током четири-пет генерација борили као војници британске колоније, још од времена Источноиндијске компаније. Сада су се опредељивали у корист независности.
Пенџаб је „изненада постао терен за регрутованје у прилог ослободилачке борбе“ навео је истраживаЧ. На психу Пенџабаца је утицало што је током Првог светског рата готово свака друга породица изгубила сина или рођака. Расељење и отуђење које је рат изазвао широм покрајине претворили су се међу обичним људима у национални покрет за ослобођење.
...
Уопште, једна од последица Првог светског рата био је распад великих европских империја из 19. века и ново доба националног олобођења. Тим ветрови су стигли и до Индије што је омогућило рађање нове самосталне визије старе цивилизације.
У модерној историји Индије Велики рат је био прекретнички догађај, вододелница која је водила у завршну фазу 300-годишњег колонијалног присуства Велике Британије на подконтиненту. „Индијски национални покрет је схватио да се Британци неће држати властитог обећања о репрезентативној самоуправи које су дали током рата,“ указао је потпредседник Индијске републике Хамид Ансари (2007-2017).
Индуси су постали све упорнији и после још једног светског рата, 1947. стекли слободу.
(НАСТАВЉА СЕ)
Извор: Кућа добрих вести
