Кућа Добрих Вести

Login

Драгић

Оцените овај чланак
(7 гласова)

~У спомен моје матере Персе, која би данас напунила 83. године~

 

DragicСа прага мале и неугледне кујне, која је била једина просторија у којој је становала трочлана породица Мендебаба*, мати Ангелина је опоменула Драгољуба да се на време врати на ручак, јер је њен несташни јединац, када је одлазио код своје пријатељиц Руске, често знао да одоцни. Живахни и хитри Драгић само је у знак одобравања климнуо главом и скоро трчећи се упутио ка кући своје вишегодишње дружбенице да јој се нађе у помоћи.

 

Материнска брига

 

Оваква брига Ангелине, коју су комшије и рођаци звали баба-Лина, није била ретка ни код других мајки, али је била необична зато што је она тада имала преко деведесет, а њен син Драгић ,,једва” да је привалио седамдесету годину.

У тој малој, доста скромној кући са три стамбене просторије, шталогом, летњом кујном, шупром и отвореном конком, коју је подупирало пет обичних дрвених стубова, заједно са мајком и сином, готово као сенка, живела је и снаја Ката. То је била вредна и добра жена, омиљена у целој фамилији Мендебаба, а због трпељивости, благости и радиности, поштована и у целом комшилуку. Ката је била исписница мужа Драгољуба, који се у селу одизивао само на име Драгић.

Драгољуб је у младости био ожењен са Зором, али се то готово заборавило чак и у најближој фамилији. И Ката је имала брак пре него што је пошла за Драгића.

Драгић је био ситног раста, крхког тела са малом главом на раменима и шпицастим носом. Од памтивека се шишао на нуларицу. Имао је издужено мршаво лице, слабе, готово ћосаве браде. Кућни берберин Јован Мачак се средом и суботом најмање задржавао у кући Драгића, јер се његова брада могла обрисати пешкиром од грубог лана. Са таквом грађом и дечачким изгледом Драгић је и у позним година личио на мало старије дете. Уживао је у томе, говорећи за себе да је још детенце, јер је код куће имао живу мајку, иако је сам зашао у осму деценију.

Како је изгледао, Драгић се целог свог живота тако и понашао.

Рано је схватио да од своје младоликости може да има огромне користи. То је први пут спознао када је као аустро-угарски царски поданик бежао из војске. Џандари, који су по селу јурили логаше – Србе бегунце из царске војске, пошто нису хтели да се боре против своје браће преко Саве и Дунава, никада нису посумњали у Драгића. Драгољуб је то понекад знао дрско да користи.

 

Ћосави логаш

 

Једног лета, пред крај Првог светског рата, побегавши из јединице Драгић се преко Сегедина вратио у своје село. Није прво отишао да види матер, него је ,,ди ће, шта ће”, прво свр'но у Дадину кафану. Сео је за први сто близу улазних врата, просто додорујући џандаре за суседним столом, који су с пушкама на готовс очекивали логаше. Драгић им је био на дохват руке, али су џандари меркали само младиће са јаком брадом и брковима. Брада и бркови Драгићу нису
порасли ни након стварања Српске Војводине. Ту предност је добро користио и све касније године. Једноставно, како су то говорили стари Ђалинци, био је фићфирић.

Ведре и веселе нарави, лишен домаћих брига, јер су код куће све важне послове обављале мати Лина и жена Ката, Драгић је највише волео да база по селу и дружи се са сеоским шаљивџијама. Када је кадгођ требало да се смисли каква шала ни самом му није мањкала идеја. Радо се дружио са веселом и шалом склоном дружином, којој су припадали Ива Бубуљица, Лалица Илија Чанадски и Пера Скоруп. Од свих је био млађи, али једнако склон досеткама.

Иако је то била дружина ваљаних домаћина, њих је зближавала навика да од свега направе комендију о којој су се доцније испредале разне приповетке.
Драгић је у свим тим комендијама имао значајну улогу. Понекад је у томе на своју руку предњачио испред старијих. Волео је, ипак, другима и да помогне, чак када је, ради друштва, то чинио на своју штету. Зими је нарочито волео да чисти снег испред туђих кућа, јер га је потом од домаћина очекивала чашица ракије. Од свега су му, ипак, биле драже шале, које је дуго и брижљиво спремао. О једној се и данас приповеда.

 

Кумовска подвала

 

Драгић је био кум Цвете Помаличка, који је поштовао старо кумство. Сваке године о Божићу и Ускрсу Цвета Помаличко је доносио куму колач. Десило се у пролеће 1935. године да Цвета није могао да учини такву част куму, него је послао свог 10.годишњег сина Љубу. Била је то страшна грешка, јер се Драгић годинама спремао да се нашали са озбиљним кумом.

Како то доликује празнику и домаћинској кући, Драгић је примио младог кума и указао му дужну чест, баш као да је дошао стари кум.

Па, и више од тога, јер Цвета Помаличко не би направио такву грешку као млађани првенац. Почели су са здравицом, наставили богатом трпезом, а после тога се пришло на вино. Искусни лисац, кум Драгић, наздрављао је младом куму нуткајући га - ,,хајде куме да напијемо, ваља се, Усркс је”. Неискусном дерану импоновала је пажња старијег кума и није одбијао ни једну здравицу. Мали Љуба није ни осетио када су му с одузеле ноге и моћ говора. Добро ,,омламљен” вином и ракијом кумче је задремао у кумовом наручју.

Драгић је само то чекао. Наредио је жени Кати да из предње собе изнесе најлепше перјане јастуке и велику дебелу дуњу. Запрежна кола су већ била спремна. Од дуње и јастука у колима је направљена удобна постеља. Кум Драгић је свог чилаша упрегао у најлепши серсан који је имао, да би, ,,је’лте, молићу лепо”, кући исправио кума како то обичаји и прилике налажу.

Наравно да је Драгић, пре него што је малог Љубу донео старом куму Цвети, прво обишао све сеоске сокаке. Људи су излазили на улицу и у чуду гледали Драгића и малог кума, жене су вириле иза фиранги, док су деца у врисци и цичи, правила необичну свиту иза запрежних кола. Сам Љуба када је одрастао није о тој епизоди могао да каже ништа, јер је блажен од вина и ракије, на удобном дивану, преспавао цео пут до куће. Видевши на капији кума Драгића и сина у колима, стари кум Цвета је само изустио:

”Чуда му његова куме, зар је морало тако”.

 

Ко каже да није било, а родила девојком

 

Такав је Драгић био читавог свог дугог живота. Волео је живот, није мрзео кафану, а женама се увек налазио на услузи и при руци. Горак живот пролазио му је у шалама, испод чије позадине се крила дубока туга, због тога што није имао порода. Усвојио је Момчила Павловића из Босне, али је он умро пре својих старатеља. Имао је тајну љубав, коју је крио – од жене, матере, родбине, а највише од себе.

Када је Рутка кренула на своје последње путовање, спровод је пролазио поред Драгићеве куће. Као сваки прави домаћин, Драгић је изашао на сокак и у довратку авлинских врата са скинутом капом у руци, одао је последњу пошту покојници за коју је био животно везан.

Након тога ушао је у кућу, из које су неколико година раније на исти пут, као и његова Рутка, отишле мати Лина и жена Ката. Исте ноћи Драгић је доживео мождани удар, од кога се није опоравио до краја живота. Неколико последњих година био је без памћења и способности да разговара са околином.

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 16 јануар 2013 13:02
Александар Цвејић

Новинар Александар-Саша Цвејић рођен је 1953. године у севернобанатском селу Ђала. Основну и средњу школу похађао је у родном месту и Београду. Факултет политичких наука, на одсеку за новинарство, завршио је у Београду. Ожењен је супругом Светланом са којом има кћерку Катарину и сина Илију. Радио је у Спортској рубрици Новинске агенције Танјуг од 1978. до 2011. године. У новинарској каријери пратио је догађаје из више од 40 спортова. Извештавао са више Олимпијских игара, светских и европских шампионата у фудбалу и боксу. Пет година је обављао функцију генералног секретара Удружења спортских новинара Србије.

Више из ове категорије « Лала Дика и Неда Дата

1 Коментар

  • misler

    Dobar si , nastavi tako ima još neispričanih priča iž Đale
    Misler

    misler уторак, 29 јануар 2013 10:56 Линк коментара

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија