Овогодишњи фестивал траје до 10. фебруара и обухвата 11 ‎најрепрезентативнијих филмова. Већину остварења је публика имала прилику да види на претходним издањима фестивала, уз два филма која су сада премијерно приказана у Србији.

Управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић изразио је захвалност на изузетној, дугогодишњој сарадњи Амбасади Ирана и Културном центру Ирана у Београду. „Када су нам пре готово две деценије представници Културног центра Ирана предложили ову манифестацију, Кинотека је наравно била заинтересована да нашој публици прикаже филмове из земље чији су аутори у том тренутку већ увелико освајали награде на најважнијим светским фестивалима. Иако је замисао звучала одлично и мада смо заједно уложили велики труд, нисмо тада знали да ће ова манифестација постати традиционална и уписати се на културну мапу Београда, а сада смо већ стигли до пунолетства“, рекао је Вујовић.

Захваљујући овом фестивалу у Кинотеци је протеклих година приказано више од стотину филмова које љубитељи иранске кинематографије иначе не би били у прилици да виде у биоскопу, указао је Вујовић.

Амбасадор Мола Абдолахи поздравио је чланове дипломатског кора, пријатеље и филмофиле. Амбасадор је управнику Вујовићу захвалио на искреној помоћи и свесрдној сарадњи у циљу реализације овог програма.

У у исцрпном и садржајном прегледу остварења иранске кинематографије, амбасадор је напоменуо да је историја почела 1900. године. Од тада је иранска кинематографија постала веома добро позната широм света, а њени ствараоци добитници многих признања и награда.

Амбасадор је навео да су дуго времена у Ирану, због система цензуре, снимани само комерцијални пројекти у покушају да буду копирани Холивуд и Боливуд. Но, 1960-тих је настао нови талас, као реакција на популарне филмове са певањем и играњем. Почело је снимање оригиналних, уметничких и политички настројених филмова.

Након Исламске револуције, чија се 40. годишњица управо обележава, ирански филм је стекао светска признања, а предводе га аутори као што су Амир Надери, Абас Кјаростами, Мохсен Махмалбаф, Хосеин Хашади, Маџид Маџиди, Ашгар Фархади, рекао је амбасадор Мола Абдолахи. Он је истакао и да доминатни стил савремене иранске кинематографије дели карактеристике западноевропског филма, посебно италијанског неореализма, негујући и наративно и визуелно поетику свакодневног живота, приказујући такозване обичне људе у причама заснованим на стварности.

Почеци иранске кинематографије

Амбасадор Мола Абдолахи је, такође, казао:

„Кинематографија је била стара тек пет година када је стигла у Персију почетком 20 века. Први персијски филмаџија је био Мирза Ебрахим Кан Аказ Баши, званични фотограф Мозафара ад-Дин Шаха, краља Персије у периоду од 1896. до 1907. Аказ Баши је купљеном камером снимао Шахове приватне и религипозне церемоније. Но, ни једна копија није до данас сачувана.

Прво јавно приказивање филма у Техерану 1904. организовао је Мирза Ебрахим Кан Сахаф Баши у задњем делу своје продавнице антиквитета. Сахав Баши је 1905. отворио први биоскоп у престоници. Следио је руски емигрант Руси Кан (познат и као Михди Иванов или Георгијан Фјодорович, 1875-1967.) такође дворски фотограф владара династије Кађар. Но, са падом Мохамеда Али Шах Каџара (1907-1909). наследника Мозафара ад-Дин Шах Кађара, Руси Кан је изгубио подршку. Следствено, публика је срушила његов биоскоп и фотографске студије. Убрзо потом, затворени су и други биоскопи у Техерану.

Поновно отварање биоскопа је почело 1912. уз помоћ Ардешира Кана, етничког Јерменца из Ирана. До раних 1930-тих било је преко 15 биоскопа у Техерану и 11 у провинцијама. Филмска камера је представљена у Ирану 1929, као још једно средство модернизације.

Прву филмску школу у Ирану је отворио Овенас Оханиан, руско-јерменски досељеник, који је студирао на Школи за кинематографску уметност у Москви. Његова прва школа кинематографије почела је са радом 1924. пошто је дошао у Калкуту у Индији. Но, када се у Калкути суочио са многим тешкоћама, одлучио је да се пресели у Иран. У Техерану је током пет година успео да одшколује прву генерацију школе која је носила име ““Parvareshgahe Artistiye Cinema“, и где је направио прве неме иранске дугометражне филмове „Аби и Раби“ (1930) и „Хађи Ага“ (1933.)

Абдолхосеин Сепанта је 1932. направио је први ирански звучни филм, чији је наслов био „Докхтар-е Лор“ („Девојка из Лора“, скраћено за западну иранску провинцију Лорестан) који је приказан 1933. у два техеранска биоскопа. Прича филма је била заснована на поређењу стања безбедности у Ирану на крају династије Кађар и током периода новог монарха Резе Шаха, који је успоставио династију Пахлави. Сепанта ће режирати филмове као што су „Фердуси“ (животна прича најпознатијег иранског епског писца Абу ал-Касим Менсура, око 940. - око 1020.), „Ширин и Фархад“ (класична иранска љубавна прича) и „Црне Очи“. Сепанта је 1937. режирао „Лаили и Мађнун“, источњачку љубавну причу налик Шекспировој „Ромео и Јулија.“

Кинематографија у предреволуционарном периоду од 1950-тих до 1970-тих година

Данашња филмска индустрија Ирана свој напредак дугује у великој мери двема агилним личностима, режисерима Есмаилу Кушану и Фароку Гафарију. Гафари је оснивањем првог Иранског националног филмског удружења 1949. и организацијом прве Недеље филма поставио темељ алтернативном и некомерцијалном филму у Ирану. Кушан је, пак, као и Сепанта, користио богату персијску литературу и античку митологију тог простора.

Сва тројица су у свом раду истицали етику и хуманост. Захваљујући њиховој упорности, локална филмска продукција је рођена и успела је да преживи.

Од 1937. до 1947. због економског стања у свету и Другог светског рата, индустрија покретних слика у Ирану није снимила ни један филм. Но прилив страног филма у Иран није престао. Кушан је 1947, уз помоћ неких колега основао Митра Филмс, прву праву филмску компанију у Техерану и Ирану.

Од 1950. до средине 1960-тих је иранска филмска индустрија брзо расла. Отворени су многи студији. У периоду од 1950. до 1965. снимљена су 324 филма. До 1965. било је 72 филмских биоскопа у Техерану и 192 у другим деловима Ирана.

Значајан период у Иранској кинематографији су биле 1960-те. Продукција је са 25 филмова у просеку годишње на почетку, порасла на 65 до краја те декаде. Већина филмова је била усредсређена на мелодраме и трилере.

Филм који је стварно потстакао иранску кинематографију и покренуо нови жанр било је остварење „Гањ-е Карун“ („Крезова ризница“), које је 1965. снимио Сјамак Јасами. Четири године касније Масуд Кимиаи је снимио „Цезара“ (Кајзер, Qеyсар). У том филму је Кимиаи кроз свог главног протагонисту Кејсара приказао етику и морал романтизоване сиромашне радничке класе.

Тај нови жанр у иранској популарној кинематографији је била трагична акциона драма. Снимањем филмова „Цезар“ и „Крава“, који је Кимиаи режирао са Дариусом Мерђуијем 1969, алтернативни филм је успоставио свој статус у филмској индустрији. До 1970. иранска кинематографија је ушла у зрелу фазу.

Колеџ Драмске уметности, основан 1963, произвео је прве дипломце. Многе напредне филмске копродукције и удружења су установљени, као и неколико званичних фестивала који су приређивани у земљи. Покушаји организовања филмсе манифестације који су почели 1954. у оквиру Голризан Фестивала, изнедрили су 1969. Филмски фестивал Сепас. Настојањем Али Мортазавија је основан Међународни филмски фестивал у Техерану 1973.

Ебрахим Голестан је 1965. режирао интересантне филмове попут „Цигла и огледало“. Бахрам Бејзаи је режирао један од култних филмова иранског Новог таласа, “Рагбар” (“Пљусак”) из 1972. Сораб Шахид-Салес је још један режисер који је створио свој оригинални стил у филму „Tabiate bijan“ („Still Life “) из 1975. Абас Киаростами који је стекао славу 1990-тих, режирао је 1977. „Гозареш“ (“Извештај”), један од последњих филмова снимљених пре револуције.

(НАСТАВЉА СЕ)

Извор: Кућа добрих вести