Наставак другог дела:
Сирова нафта је у Кувајту откривена 1938. године. Први пут је нафта из Кувајта извезена 1946, што је територију још зависну од Уједињеног краљевства ставило на мапу највећих светских произвођача те сировине. Економија Кувајта је подстакнута, а њени владари су почели да трагају за начинима улагања вишка прихода.
"Да ли има неког ко би могао волонтерски да госпођи у Паризу замени бојлер који не ради, другим који је набавио Газда Зоран код '2 близанца'? Тој особи је однета храна, ал нема вруће воде и живи сама."
Познајем известан број успешних људи који су то постали захваљујући искључиво самима себи - свом труду и раду, свом знању и образовању, својим природним предиспозицијама, генима, васпитању, књигама које су прочитали, лекцијама које су научили, часовима које нису пропуштали, писменим задацима и испитима на којима нису преписивали... и који о својим достигнућима могу говорити а да ни пред ким и никада не поцрвене. И који врло ретко и врло мало о томе говоре.
Наставак првог дела:
Доброчинство је извор кувајтског поноса, а владини званичници, као и грађани, често коментаришу да су та земља и њени људи добри у милосрђу.
Кувајтски емир Шеик Сабах је био „Хуманитарни вођа“ и „Доајен арапске дипломатије“.
Застава Уједињених нација у њујоршком седишту светске организације је у среду, 30. септембра спуштена на пола копља. Тиме је одата пошта дан раније преминулом владару Државе Кувајт, 92-годишњем емиру Шеику Сабаху Ал Ахмаду Ал Џаберу Ал Сабаху (1929-2020). Током 14 година владавине, покојни Емир је осигурао да хуманитарност и дипломатија постану стубови спољне политике Кувајта.
Његово Височанство емир Сабах је шест деценија здушно радио на формирању повољне међународне представе о Кувајту, свестан ограничења мале земље - површина 17.818 квадратних километара са 4,6 милиона становника, од чега су 3,2 милиона страни радници – окружене већим и многољудијим суседима. Шеик Сабах је био министар иностраних послова између 1963. 2003. године, један од најдуготрајнијих у свету, због чега је стекао надимак „доајен арапске дипломатије.“ Био је и премијер између 2003. и 2006. године када је изабран за 15. емира династије старе преко 250 година.
Највеће наслеђе шеика Сабаха, међутим, вероватно ће бити добра воља да помогне ближњем своме и активан напор за унапређење људске добробити. Емир је био заговорник достојанства, мира и просперитета, пружајући руку неким од најугроженијих и заједница којима је помоћ била или јесте најпотребитија на свету. Под његовим руководством Кувајт је знатно повећао хуманитарну помоћ иностранству и та држава је постала водећи светски хуманитарни делатник. Кувајт и емир Шеик Сабах били су активни у организовању, угошћавању и учешћу у регионалним и глобалним добростивим догађајима, подстичући велику финансијску помоћ широм међународне заједнице.
Ондашњи генерални секретар УН Бан Ки-мун, доделио је 9. августа 2014, емиру Сабаху титулу „Хуманитарни вођа“ за његова добротворна и хуманитарна дела широм света, а Државу Кувајт прогласио за „међународни центар хуманитарне помоћи и подршке развоју“. Почаст глобално највеће и најмоћније међувладине организације дошла је као признање за изванредан допринос Кувајта, под мудрим вођством емира Шеика Сабаха, хуманитарним делатностима широм света. „Кувајт је можда мала земља по величини, али има велико, широко и саосећајно срце," истакао је тада генерални секретар УН Бан.
Кувајтска географија и добробит
Држава Кувајт јединствене историје и сполјне политике је уставна монархија, земља нафте (са шестим највећим резервама тог енергента), песка и палми, глобално најјаче валуте (један кувајтски динар вреди 3,27 америчка долара) и чијих 1,4 милиона држављана имају примања међу највишим (просечно 67,891 долара током 2017.) у свету. Кувајтски званичници са поносом истичу да је њихова држава благостања јединствена у поређењу са другим земљама у региону Залива. Јесте конзервативна, али има отворенији систем образовања, слободу изражавања и медија, “бучан”, бирани парламент, жене уживају подједнака права са мушкарцима и учествују у влади, а младу генерацију припремају да предводи амбициозан план развоја домовине до 2035, без зависности од нафте.
“Географски положај Кувајта није много пријатан,” у престоници Кувајт Граду ми је у априлу 2018. казао Саад Али Мохамад, главни уредник Кувајтске новинске агенције (КУНА), једног од најцењенијих новинских медија у Заливу. “На Кувајт се гледа као на малу земљу”, приметио је званичник који има и статус подсекретара у Министарству информисања.
У таквој ситуацији је, по Саад Алију, Кувајт “донео веома мудре одлуке“. Једна је да је у одсуству велике армије и са непредвидивом ценом нафте, Кувајт усвојио политику посредништва у својим међународним односима. “Медијаторство је послало поруку да смо мирољубива земља, да верујемо у немешање у унутрашње ствари других држава, а да су преговори најбољи начин решавања проблема”, навео је Саад Али. Кувајт и будући емир Сабах су имали посредничку улогу још од 1970-тих током рата у Јемену, и у широком опсегу до Пакистана и Бангладеша на истоку или Бугарске и Турске на северy.
Признање УН емиру Сабаху и Држави Кувајт
Но, Саад Али, својевремено дугогодишњи дописник КУНА из Париза, је пре свега истакао да је Држава Кувајт предузела иницијативу и вођство у хуманитарним питањима. „Кувајт је земља која воли мир, учествује у збрињавању избеглица које су напустиле ратом захваћена подручја, војна дејства, убијање. Помажемо им обезбеђивањем хране, склоништа, образовања, рехабилитације и имамо хуманитарне планове за њих. То је наша обавеза. Но,то је добро и за ојачавање карактера наше земље као мале земље географски лоциране међу већима”, сматра тај званичник.
Генерални секретар Бан је на свечаности 2014, подсетио како је "Кувајт сваке године домаћин регионалне конференције о партнерствима за ефикасно хуманитарно деловање. Кувајт је такође повећао подршку мултилатералној хуманитарној акцији експоненцијално од почетка кризе у Сирији." Бан је навео да је од 2012. Кувајт донирао стотине милиона долара за хуманитарне операције, не само на Блиском Истоку, већ и у Чаду, Етиопији, Кенији, Нигерији, Сомалији и Судану. Такође је приметио да су лидерство и финансирање Кувајта спасили десетине хиљада живота, а друге подстакло да учествују у координираној међународној акцији.
У свом говору на церемонији, Емир је нагласио да је „Кувајт, од осамостаљења и стицања чланства у УН, следио сталан приступ у својој спољној политици, заснован у основи на хуманитарној помоћи свим земљама којима је потребна, без обзира на њихов географски положај, верска уверења или етничко порекло “. Подсетио је да је Кувајт 2008. године наменио 10 одсто укупне хуманитарне помоћи земљама погођеним природним катастрофама или непогодама које је човек изазвао. Та средства би требало усмеравати ка организацијама УН и специјализованим агенцијама активним на хуманитарном пољу.
„Уследиле су званичне одлуке о удвостручавању фиксних годишњих добровољних прилога за низ међународних агенција и организација ... Ово је хуманитарном раду Кувајта отворило шире хоризонте и свеобухватније димензије за промоцију директне сарадње у разним кризама са тим међународним телима “, рекао је Емир.
Добротворна помоћ Државе Кувајт човечанству
Говорећи на 70. заседању Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, шеик Сабах је најавио да ће Држава Кувајт наставити да пружа зајмове за развојну помоћ у наредних 15 година, у укупном износу од 15 милијарди долара, како би био остварен Програм циљева за одрживи развој (SDG) који су прокламовале УН. Исте године је Извештај о глобалној хуманитарној помоћи рангирао Кувајт као најбољег донатора међународне хуманитарне помоћи, јер је у 2014. одвојио 0,24 одсто свог укупног националног дохотка (GDI) за хуманитарну помоћ. При томе Кувајт, који се и даље сматра земљом у развоју, иако је такође рангиран „веома високо“ на Индексу УН за људски развој (HDI).
Према америчком институту Стимсон, развојна помоћ Кувајта je током 2013. чинила 1,3 одсто њеног укупног националног производа (БДП), што премашује 0,7 процента које препоручују УН, и циљ који већина западних донатора не постиже. Кувајт је тиме заузео прво место међу заливским државама, а друго међу државама у којима су најиздашније земље понудиле међународну хуманитарну помоћ у 2013. као проценат свог БДП. Према Глобалној хуманитарној помоћи, Кувајт је трећи највећи донатор у Заливу у апсолутном износу, после Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, када se разматра укупан обим хуманитарне помоћи међу арапским донаторима између 2000. и 2010.
Генерални секретар УН, Антонио Гутерес, описао је покојног Емира као „угледног државника и изузетног хуманитарца који је допринео изградњи мостова разумевања у заливској регији и шире. Чинећи то, шеик Сабах Ал Ахмед заслужио је међународно признање за своју мудрост, великодушност и достигнућа у изградњи државе и превентивној дипломатији,“ казао је Гутереш који је пре доласка на место генералног секретара светске организације био дугогодишњи комесар УН за избеглице. Аким Стејнер, администратор Програма Уједињених нација за развој (UNDP), je покојног Емира окарактерисао као „шампиона међународне сарадње и хуманитарне акције“.
Познаваоци указују да у региону Залива породице и становништво уопште активно и великодушно дају у добротворне сврхе ван формалних државних канала. Тако је је зекат, обавезна милостиња од 2,5 одсто имовине изнад одређеног минимума верника, један од пет стубова ислама, важан извор домаће и међународне помоћи Кувајта.
Извор: Кућа добрих вести
Рођена у центру Београда, у кругу двојке, где бука, смог и прашина испуњавају простор свакодневног живота, играјући се у песку на Малом Ташмајдану и спуштајући се безброј пута низ тобоган звани Уво, Наташа Петровић јурила је голубове и врапце, и била увек насмејана и весела. Таква је и данас.
Испод великог бреста – записа, села Рујевице на обронцима планине Буковик, окружена несвакидашњом лепотом прстена планина Ртња, Озрена, Девице расла је Софија Вељковић уметник и педагог. Из живописног малог села Рујевица где је земља Руј, црвено-наранџасте боје гледала је она читаву сокобањску котлину, удишући здрав ваздух, упијајући мирисе и боје природе, слушајући цвркуте птица и жубор изворске воде. Испреплетано корење записа и мудре речи прадеде Михајла, од најранијег детињства везале су је за њен крај и порекло, а истовремено подстицале да упија знање и развија своје таленте, као што запис упија кишу и пушта дубоко, снажно корење - жиле живота.
Софији су играчке биле каменчићи, гранчице, лишће, цветови, земља, вода и ти делићи природе покретали су њену машту да испуни обећање прадеди Михајлу да ће учити и ићи даље. После основне школе напушта топли родитељски дом, своје село и одлази у Ниш где похађа Школу за примењену уметност' – сликарско-текстилни одсек. Вредно учи и савлађује технике различитих уметничких форми: сликарство, керамику, вајарство, бакропис, рад на кожи... и за време распуста похађа праксу у различитим фабрикама за израду текстила и других уметничких предмета. Са радошћу упознаје историју уметности и у својој младалачкој ведрини ствара своја прва дела.
Када је завршила уметничку школу Софија, свесна да је тешко пронаћи место уметника у свом окружењу, уписује Вишу педагошку школу у Београду, одсек за уметничког педагога – наставника ликовног образовања. Још удаљенија од родне куће, млада и жељна знања, она развија свој уметнички потенцијал преко педагогије, враћајући се увек у мислима свом родном крају.
Прво радно место као наставник ликовне културе добија у Босни и Херцеговини, у малом индустријском месту Лукавац, у близини Тузле, 1971. године. Пуне три године далеко од своје Рујевице у необичном окружењу где је морала да говори ијекавски, у огромној школи са великим бројем ђака, наставница Софија без обзира на притисак рада била је добро прихваћена и деца су давала сјајне резултате. Она им је преносила своје знање и будила код њих осећај за лепо развијајући њихове потенцијале. Током једног распуста, на захтев прадеде Михајла ваја његову бисту која и данас стоји на споменику као подсетник снаге и постојања једног прошлог времена, пуног поштовања, љубави и борбе за опстанак.
После Лукавца посао је води у Шумадију, у Прањане, од 1973 до 1976. године, где је у опуштенијем окружењу рад са децом био лакши, друштвени живот богатији, а мириси, звуци и боје ведрији.
Након три године рада у Шумадији враћа се у свој родни крај, у Сокобању. За њу, све је ново и другачије; нови почетак, нови менталитет, нова деца. Пуних 29 година наставница Софија је радила са децом у Сокобањи. Иза њеног педагошког рада у који је уложила много радости и стваралачке енергије остали су бројни резултати, а један од најзначајнијих што је из Сокобање потекло и развило се више од 25 уметника из различитих генерација са завршеним уметничким школама и Академијама – „Сокобањски уметники вод“ на челу са наставницом Софијом Вељковић.
Окружена живописним бојама природе, музикалношћу српског језика и мелоса, осмесима и радозналим погледима ђака из разних генерација, она је децу уводила у све гране уметничког стваралаштва: сликање, вајање, керамика, дизајн употребних предмета, тако да су деца осликавала жардињере по Сокобањи, правила од коже цветове, осликавала керамику и стакло.
Слала је дечије радове на домаће и међународне конкурсе, излагала их у оквиру Дечије недље у октобру, ван школе – у музеју, на улици, у библиотеци. Организовала је продајне изложбе ученичких радова, од чијих прихода се пружала помоћ деци и сиромашним породицама. Сарађивала је са њујоршким музејом дечије уметности – праћење развоја креативног стваралаштва деце из целог света – IACA. У Вашингтону, на великој изложби радова из музеја широм света, на једном паноу је било 6 радова ученика из Сокобање.
У Њу Делхију, Индија, од 56.680 радова из 130 земаља ученик шестог разреда Радиша Миловановић освојио је сребрну медаљу на конкурсу за дечији цртеж. Богат и садржајан педагошки рад пун дивних сећања и остварења је иза наставнице Софије Вељковић.
https://dobrevesti.rs/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B0?start=28#sigProGalleria783dfe0e1d
Њен самостални уметнички рад веома је богат и обилује мноштвом цртежа, илустрација, акварелима, сликама на стаклу и свили, и великим бројем вињета у многим књигама различитих аутора. За фабрику сувенира „14. Октобар“ радила је рељеф у бакру за жардињере и медаљоне, а од коже брошеве. Многи радови су били награђивани на међународним сајмовима.
https://dobrevesti.rs/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B0?start=28#sigProGalleriafad2cea802
Последњих неколико година, осим што црта и слика, Софија пише и приче засноване на стварним догађајима везаним за корене својих предака и преплете њене прошлости. За хронику села Рујевица 2007. године написала је поглавље „Сећања“. Пише предговоре, поговоре, осврте и критике. Од 2018. године за „Соколово перо“ пише поезију, а такође црта вињете и илустрације. Преко 10 књига различитих аутора до сада је објављено са њеним радовима. Члан је многих покрајинских жирија за уметничко стваралаштво аматера.
„Идеје за даљи рад саме по себи дођу“, каже Софија. Сада је прожимају мисли да слика пејзаже и мисаоне композиције (игра, покрет) и жели да њени цртежи буду пуни преплета као да хоће њима да направи нераскидиву везу са њеном Рујевицом и старим брестом – записом, о коме пише у приповетци „Стари брест“:
Изгледао је нестварно. Необично упадљивог стабла, огроман два века стар брест, доминирао је над сокобањском котлином. Великом разгранатом крошњом привлачио је погледе километрима удаљених људи. Жиле корена биле су му испреплетане занимљивом мрежом по широкој површини тла у хладовини, под којом су се евоцирале вековне животне успомене људи. Занимљиво је било посматрати птице окупљене на високим гранама бреста. Изгледале су као тачке у величини биберових зрнаца, или перлице нанизане на фину мрежу танких гранчица, када им јесен поскида лишће. Њихале су се под тежином птица у преплетима од гране на грану, мењајући скупине својих друштава уз цвркуте, крештања, грактања... Подсећале су на скупове људи када воде битне разговоре. ... Слеђивала се душа човека ... при сусретању кошаве и северца ... између Буковика и Ртња. Ублажавали су стрепње мештани досеткама, да је то музикална мелодија договора бреста са ветровима за прочишћавање ваздушног простора над околином. „Знају ветрови шта је потребно људима“, говорили су тада.
Вековни рујевички брест посечен је седамдесетих година. Прошле године, првог децембра, после пола века, Софијина комшиница Слађана Миловановић је на истом месту у присуству свештеника поново посадила брест – нови рујевички запис, на корену старог.
А данас је све другачије, данашња ситуација изазива промене у човеку мења се менталитет људи. Људи су збуњени и реакције су суздржане, а наш православни србин је навикао да се загрли, весели, игра, дружи...ускраћена је слобода живљења.
Кућа добрих вести слави осам година од оснивања, уз све честитке сви верујемо да ће корени ове новинске куће бити разгранати и оставити иза себе много '' записа '' на радост свих нас и оних који долазе. ЖИВЕЛИ.
Врелина београдских улица и корона-напаст многе су отерали из града, отворили им очи и видике да упознају и заволе крајолике и лепоте наше земље Србије. Једна од њих је и архитекта Олга Радић. Рођена у центру Београда, расла у Ресавској улици број 16, од раног детињства је волела да посматра простор око себе и док су се друга деца играла по градским двориштима, Олга је цртала и замишљала како би их преуредила.
Бојан Величковић, онај оперски певач из Лебана, уметник с дипломом који је паралелно с просветном делатношћу и подизањем породице хлеб зарађивао и певајући с квалитетним бендовима, коначно је, на задовољство свих оних који поштују његове изузетне вокалне квалитете, кренуо у грађење соло каријере. Наравно, уз оформљење свог пратећег бенда -"Ел Маестро", који чине такође врхунски музичари.
У Великом Градишту на обали Дунава, прекопута румунских брда са обронака Карпата, где се у центру цветног парка налази биста Владимира Павловића Царевца, са виолином у руци, са чијих жица само што не потекне „Свилен конац“, рођена је 1971. године, расла и сада живи и ствара уметница Светлана Лана Покрајац.
