Прича, коју је пренео часопис ,,Венити фер", а уочио je француски veb sajt ,,Rue 89", почиње крајем 80.тих година прошлог века, у малој земљаној кући са лименим кровом у једном индијском селу.

Дечачић је једног дана кренуо са старијим братом да проси у возу. Воз је кренуо за град удаљен два сата од места  Бурханпур. Када су стигли на одредиште, исцрпљено дете је заспало на станици.

Брат се у међувремену изгубио и више се није вратио. Саро је тада ушао у први воз који је пристигао и пун наде спокојно заспао у њему мислећи да ће га одвести својој кући. Када се пробудио, вагони су пролазили кроз индијску сеоску средину, коју он није препознавао. Саро није знао где путује, није имао хране, новца, пише  ,,Венити фер".

Док је ноћ падала дете се нашло на непознатој железничкој станици. Саро је гледао много мушкараца, жена и деце-бескућника, пролазио је поред лешева. У том тренутку није знао да је дошао у главну железничку станицу Калкуте, приповеда се даље у тексту ,,Венити фера".

Неписмени Саро није знао ни име свога града из кога је приспео.  

Пошто је провео више недеља у покушају да пронађе своју кућу насумице улазећи у разне возове, након што га умало нису киднаповали неки људи за које се претпоставља да су били педофили, после многобројних ноћи проведених на станици у Калкути, Саро је одведен у затвор за децу. Из затвора је изашао захваљујући једном удружењу које га је сместило у сиротиште за децу.

Спас у усвојеничкој породици

Један аустралијских брачни пар усвојио је Сара, сместивши га у своју климатизовану кућу у Тасманији. Саро се брзо прилагодио новом животу, ,,али га је тајно мучила мистерија његове прошлости".

Једног дана му је на ум пала идеја да на ,,Гугл ерту", пронађе своју кућу, која се налазила далеко, негде на великом подиндијском континенту.

Тако је почела виртуелна потрага за родном кућом, која је трајала више година. Рачунарским мишем из аустралијске Тасманије, са станице ,,Калкута" почео је да прати железничке путање, трагајући за елементима који би пробудили његове далеке успомене.

Ослањајући се на време путовања возом, као и на средњу брзину индијских возова, он је ограничио своје претраге на круг од 960 километра око Калкуте. Једне ноћи, Саро је најзад приметио познати предео - мост поред железничке станице у близини једног индустријског објекта,  пише ,,Венити фер".

То је био Burhanpur, железничка станица где је некада давно изгубио свога брата. Наставио је да и даље пратио железничку трасу, прелазио мостове и дошао до реке, која је пробудила у њему дечачке слике. Одатле је уз помоћ сећања пошао путем до центра места. Његове наде  потврђене су захваљујући одговорима чланова  Фејсбука из његовог села  ,,Khandwa my home town".

Као у сну, Саро је похитао ка својој родној земљи. Нашао се пред малом земљаном кућом са лименим кровом. Препознао је свој дом. Један становник повео га је у кућу и рекао му: ,,Ево, то је твоја мајка”.

Без речи жена се приближила и чврсто загрлила изгубљеног сина.

Саро није могао да говори, није могао да мисли, није могао  ништа више да учини, него да пружи руке и чврсто, после две и по деценије, загрли мајку. Жена га је узела за руку и одвела у собу у којој се родио, завршио је ,Венити фер" ову дирљиву причу.

                                      Извор: Кућа добрих вести